Pisanje o pesmama The Beatlesa može da izgleda kao ceđenje suve drenovine. No, uvek se otkrije nešto novo i nepoznato.
Ako me sećanje dobro služi, prva zvanično objavljena pesma The Beatlesa u SFRJ bila je “Hello, Goodbye“. Odštampana na foliji, delila se uz prvu verziju časopisa Džuboks. Čini mi se da je i danas imam negde među singlicama. Od tog trenutka domaće izdavačke kuće su stidljivo počele da izdaju licencna izanja i prilično frekventno objavljuju aktuelne singlove sa top lista. The Beatles su, za razliku od The Rolling Stonesa, bili manje subverzivni i sumnjivi da ne iskvare socijalističku omladinu i prećutno su dobili zeleno svetlo tamo gde se o tome odlučivalo.
Na albume smo morali da popričekamo još koju godinu.
You suck my blood like a leech, you break the law and you preach, screw my brain till it hurts, you’ve taken all my money and you want more… Znate li ko se još u to vreme usuđivao da se tako obraća glavonjama u izdavačkom biznisu? Niko.
Pre par nedelja smo išli u bioskop. Kad tako kažem, osećam se kao da živim u nekom velikom gradu u Americi: sednemo u auto, pa sat vremena vožnje do zabave… Do Zrenjanina, u multipleks u tržnom centru na zapadnom obodu komšijskog grada. Kikinda nema bioskop odavno – najradije ne bih da komentarišem onu sramotnu prevaru koju neki nazivaju bioskopom, reč je o vikend-improvizacijama projekcija na parčetu iskrpljene posteljine nejednake beline, uz jad od zvuka u pozorišnoj sali koju neka šačica sitnih bandita iznajmljuje na duge staze.
Sve u svemu, gledali smo film Bohemian Rhapsody, o kome se, ne bez razloga, mnogo priča.
Vozeći kući pustim drumom kroz novembarsku noć, utonuo sam u misli, ne razmišljajući mnogo o filmu, nego se prisećajući jedne večeri, takođe je bio novembar, pre skoro četiri decenije. Setio sam se svog prvog Queen vinila u fonoteci i čudnog odnosa koji sam imao prema njemu prvih nekoliko meseci što sam ga imao…
Pomenuh pre koji dan “sindrom drugog albuma”, pojavu koja je mnogim muzičarima presuđivala definitivnu sudbinu. Mislim da takvih primera ima toliko da bismo samo od njih mogli sačiniti zasebnu rubriku; no, više mi se dopada kada primer iskoči tako reći slučajno, a to se desilo baš u današnjem slučaju.
Sećate li se ove pesme?
Ta pesma je vinula svog autora i interpretatora u visinu u kojoj obitavaju samo nedodirljivi.
Želite znati, Heleno lijepa
da l’ pred vama stvarno skitnica stoji
il’ i mene, kao i vas, progone ljudi psećih glava
i psi s licima vlastitih gospodara
Vrtim se sinoć nešto po fejZbuku, kad u uglu napomena o rođendanu jednog prijatelja. Sreli smo se svega dvaput u životu, on beše na sceni, ja u publici. Uticao je na mene kao muzičara, kao adolescenta, kao nekog ko nije dozvolio da iz njega iscede baš sve kad je sivilo postalo dominantna kategorija. On, pak, za mene ne zna, što je sasvim u redu, jer to takozvano prijateljstvo je zapravo spontani direktni kontakt koje poznate ličnosti poput njega lako odobravaju na onoj društvenoj mreži.
No, tako ispade da sam saznao da je Drago Mlinarec juče napunio 75 godina.
Mnogo puta smo se sretali sa autorskom saradnjom zasnovanom na harmoniji bliskih osoba koje su iznedrile neke od fantastičnih pesama. Partnerima se učini kao da se stvorila gotovo idilična atmosfera u kojoj, pored zajedničkih planova, podizanja dece i ostalih svakodnevnih tričarija, pisanje pesama i nije pisanje – one nekako nastaju same. A onda se desi nešto nepreviđeno, puknu ljubav i zaveti, a celokupan dotadašnji život se okrene naglavačke.
U takvim okolnostima žene najčešće promene frizuru, način odevanja i čine sve da bi se otarasile “one stare”. U slučaju muzičarki, sav nakupljeni bes i povređenost se često pretoče u pesme sa jasnom adresom i uobičajenom poentom – tek ćeš da vidiš šta si izgubio.