Tag: ambijent

Једна од пре: крагујевачка пијаца

Пијаца још није добацила до бицикла, да има три рода (бицикли, бицикла, бицикло). Има само два (пијац, пијаца), а пошто не знам који важи у Крагујевцу, оставио сам га по своме, у женском роду.

Кад се фотка пијаца, сви некако очекују неки бизаран детаљ – две бабе се чупају за косу, неки јадник продаје цигарете, неки мафијаш броји паре, смрзнута девојчица босонога продаје шибице… Немам ту навику. На пијаци има за сваког по нешто, па ето и за мене.

eos_3255820140830_11_46_50

(велика)

Као што рекох јуче, привлаче ме та места где се нешто уздиже у позадини, ваљда зато што су овде ретка, и што ми делују некако ушушкано. Презнојавамо се и све нешто биркамо, кад ладовину кад промају, шта се већ да ухватити. Након посете музеју и мимохода уз Гимназију, пролазимо поред пијаце. Време на овом снимку је 11:46, летњи дан у подне, звезда упекла, само ми још ушушкано фали.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: крагујевачка пијаца”

Једна од пре: низ сокак

Више пута ми се десило, док сам бирао фотку за овде, да неку изоставим јер је снимљена кад и нека већ објављена. Што је неправда: надахнуће кад наиђе, не бира. Две недеље ништа, а онда пет комада за сат.

Дакле, ова фотка је снимљена два минута након претходне, вероватно мање од двеста метара даље. На коју страну? Па, низбрдо.

низбрдо

(велика)

Брзо сам схватио шта ме то привукло да шкљоцнем овај сокак. Падина у даљини. По Банату може свашта да се нађе, али да се сними овако низ улицу и да се ем виде кровови даљих кућа виђени одозго, ем да иза и изнад последњих кућа има још нечег осим неба, е то нема. Можда у Вршцу, ово друго.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: низ сокак”

Ој, кафано: збрка у глави, и без пића

А после летовања у постојбини (или, како се данас каже, постојебини), назад на посао… што је углавном било кућа-кућа-кућа-кућа (тј радио сам од куће). Осим кад је требало да се опет оде до Њујорка, и опет до мог другара.

Овог пута ми је објашњавао како може да се сними филм за десет хиљада долара, јер је дигитална техника доступна. Испричао ми је и сценарио, нешто о кубанским бегунцима које враћају кад их ухвате у води, а примају кад их ухвате на сувом, тзв. правило суве ноге. Па се тако раздвоји породица и креће филм… који ваљда никад није ни снимио.

Видео сам реглер са 24 канала, где су се клизачи сами померали како су стајали у том тренутку на снимку, за случај да негде пожели да помери неки – довољно би било да заустави снимак (замало да кажем траку, нема траке) или чак и без заустављања, ако уме. Пустио ми је живи снимак “Хотела Калифорнија” на некаквим референтним звучницима, то је била акустара на увце, ал’ онако да ми је уво међу жицама. Закључио сам да је мој половни Јовица од 35 долара, купљен са иБеја, довољно добар, ипак сам само скромни гастарбајтер а не пијани хифилистичар. Флајку са ћалетовом лозом нисмо ни отварали, то је као за следећи пут (кога није било, ово ми је у ствари био последњи одлазак).

А онда на вечеру. Неки алжирски или беше можда марокански ресторан, са морскетином. Тад сам први пут сфоткао тањир пред собом.

2004-08 alžirska morsketina

Дотле сам уображавао да од рибе човек не може да се преједе. Е, па није тако. Иначе, тај обичај да се слика клопа је довео до извесног поремећаја у промету ресторана, кад се усталио неких седам-осам година касније. Неко није био лењ па је мерио просечно задржавање гостију, што је од памтивека било око сата; сад је сат ипо. Шта гости раде за тих пола сата? Фотографишу вечеру, каче фотке на сајтове (не само фејЗбук, има тих охохо), проверавају да ли се јавио неко из Лајковца, читају коментаре, и никако да навале. Ето окачих и ја, са извесним кашњењем, ни десет година. А и није никаква социјала од мреже, него комшијско блогорађење.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: збрка у глави, и без пића”

Једна од пре: без реклама

Овог пута помало лажем, оно “од пре” је “од прекјуче” (енгр. preqce, тачније prexinoc). А како то без реклама? Па, наместило се.

Мало сам га намештао и сам. Шетња главним сокаком, након нешто колача и баклаве код Цветановића (бозу сам прескочио, више нема ону боју и онај укус као пре 50 година, кажу нема више онаквог кукуруза), са ћерком, зетом и унучићима, дивота. Док су они ушли у неки дућан (део обуће није спакован, а већ је мало хладно за шетњу у папучама), наспрам мене се намести… ово.

eos_3329720141007_18_18_640

(велика)

Тај пролаз сам фоткао и раније, по дану. Овако ноћу је занимљивији због шареног светла. Антирекламна намештаљка се састојала у томе што сам искористио стуб и оквир од рекламног паноа (облепљена кутија у сред кадра) да заклоним сунцобране у пролазу, да се не види које пиво продају тамо. Јер… тако смо дресирани, текст ће увек да одвуче пажњу. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: без реклама”

Једна од пре: ноћи пива

У ствари нисмо ни ишли на Дане пива, него да прославимо унуков рођендан, а кад је то било готово, некако се пролазак кроз фешту наметнуо сам од себе. Нашкљоцао сам се успут, а ова се некако наметнула сама од себе, изазвана оним дрветом.

Бечкеречки главни сокак изгледа мање више као и сваки други панонски глвани сокак – гомила значајних и лепих старих зграда из XIX века или још и старијих, неке уредно обновљене, неке само што не падну, и ту и тамо учачкано, методом прст у око, понеко здање из доба соцреализма. Околина, међутим, је чудо једно. Ко би рекао да у сред Баната може да настане толико тесних и кривудавих сокака. На једном месту је тротоар широк само пола метра и улица (једносмерна само првих 80м) је поплочана коцком, педесет корака даље има узбрдица (!), а ко не зна која је улица куда једносмерна лако може да дође себи иза леђа.

Ово је крај главне улице, парче које је 1971. испало ћорсокак јер је стари Ајфелов мост замењен пешачким, а плато између овог и излаза на други мост је двадесетак година касније претворен у дигнути трг, са сумњивим подземљем. Овако то изгледа у ноћи пива.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ноћи пива”

Једна од пре: испод моста

Поред синемаскрпа за по кући, деси се и синемаскрп из нехата. Шкљоц на ово, шкљоц на оно… и тек после се испостави да су то суседни снимци, са истим елементима, и да се дају скрпити. Овог пута ми је, изгледа, мали мозак био бржи од великог и канда ми се посрећило.

Четвртак увече, одбор за 40. годишњицу матуре се скупља на месечни састанак (ал’ смо темељни, а? – а почели смо још октобра). Игром случаја сам поранио десетак минута, и док чекам да наиђе још неко, шкљоцам около. Пошто се састајемо у пивници (што је надреално само по себи, сала за 200 људи, сами ми и келнер, сваки пут), а пивница гледа на реку, чекамо се на мосту. Зађем мало у страну, да видим испод моста, што ми је некад био омиљен амбијент, и…

испадне на крају ово

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: испод моста”