Tag: amerika

Filmske zvezde

On je uvek znao šta treba uraditi. Zato mu nije bilo toliko važno što u Engleskoj nisu voleli taj album. Najzad, taj sadržaj je bio namenjen tržištu preko Bare i tamo je bio uspešan.

S koje god strane posmatrali muzičku scenu na Ostrvu i njeno formiranje tokom šezdesetih, lako ćemo da utvrdimo da, kao dobar i stabilan sto, počiva na četiri čvrsta oslonca (The Beatles, The Who, The Rolling Stones, The Kinks). Gledajući njihove bogate opuse, ne mogu da se otmem utisku da su The Kinks nekako uvek bili u senci ostale trojke – nisu bili inovativni kao The Beatles, niti popularni u širokim narodnim masama kao Stonesi ili Who. Ali su najengleskiji od svih.

Ray Davies je inspiraciju za svoje pesme često pronalazio u zvucima tradicionalnog music halla i otuda njegova opsednutost operama, mjuziklima i sličnim muzičko-scenskim formama.

Nastavite sa čitanjem… “Filmske zvezde”

Crno svetlo

Sve je to predmet doživljaja granice.

Ako bismo mak na konac, The Black Light (1998) nije prvi album grupe Calexico. To bi bio samizdat pod naslovom Spoke (1997), za koji je trebalo dosta vremena da ugleda svetlost dana u uslovima gerila-marketinga i još uvek nejasnog koncepta. Ako ćemo pravo, kada je taj prvi materijal snimljen tokom druge polovine 1995. godine, čak je i grupa trebalo da se zove Spoke. Štaviše, dvojica koji su napustili Giant Sand i snimili taj materijal, objavili su album pod tim imenom grupe u Nemačkoj, nekoliko meseci ranije.

Ali, onda su stvari došle na svoje mesto: neki novi vetrovi su zaduvali indie svetom i nastala je prilika za neku novu muziku. Naši junaci su se našli u centru te priče. I tada je nastalo ovo što danas slušamo.

Istina je uvek jednostavna.

Nastavite sa čitanjem… “Crno svetlo”

Vreme je za ispiranje ušiju

Ne znam kako je vama. Meni je malo teško u Danu mrmota, ne toliko zbog posla koliko zbog curenja vremena a da se ništa ne dešava. Dakako, da bi se stvari dešavale, potrebno je preduzeti nešto – nemam iluzija da je moguće ikako drugačije – ali to me sad dovodi u situaciju poznatu kao “kvaka 22”: crkavam ovde kako bih mogao nešto da preduzmem, a potrebno je nešto da preduzmem kako ne bih crkavao. Benasto, ali tako je to.

Jedno od ambulantnih rešenja, srećom uspešno, jeste ispiranje ušiju. Ono figurativno, dabome, muzikom u sinapse. Baš da vam ne govorim koliko me to drži na gomili, jer ne biste mi verovali. Ali, možda mi uspe sa ilustracijom.

E, tako se to radi.

Nastavite sa čitanjem… “Vreme je za ispiranje ušiju”

Ko je, pobogu, ovaj čovek?

I’m slick as a dealer in a green eyeshade
Aces up his sleeve and he’s not afraid
The mayor and his uniformed monkeys have been well paid

Odavno se kanim da vam ukažem na čoveka koji nam nekako uvek prolazi ispod radara. Bruce Cockburn (čita se ‘Koburn’) je kanadski folk-rock virtuoz na gitari i spada u onu klasu muzičara za koje imam običaj da koristim frazu “zbunjuje me”. Da bih vam objasnio zašto tako mislim, moraću tu misao da razložim na proste činioce. Ali, da ne zaboravimo najvažnije: muziku.

Možda već slutite šta sam hteo da kažem, zar ne?

Nastavite sa čitanjem… “Ko je, pobogu, ovaj čovek?”

Kao zapaljeni papir

Kako nam mediji svakodnevno javljaju, nama je sve bolje. No, nikako da to “bolje” osetimo na sopstvenoj koži… I ako mislite da su tu u pitanju “srpska posla”, grdno se varate. U odnosu na to kako se živelo pre, recimo, četrdesetak godina bilo gde u svetu, danas većina populacije živi mnogo gore.

Razrešenje ovakvog stanja se ni ne nazire.

Nastavite sa čitanjem… “Kao zapaljeni papir”

Једна од пре: опет под платанима

Слабо стижем да идем у госте, а још слабије да путујем из других разлога, па се онда вртим све по истим местима. Зато прибегавам другом трику – пустим да се места сама мењају. Треба само сачекати.

Јер, овде сам већ био. Ал’ то је моја стара улица, живописна већ због тих платана. Крошње су се овако саставиле још пре четрдесетак година, а коловоз није шала, ово је прављено да издржи теретни саобраћај ка Комбинату, чија се главна капија назире на крају улице. Овде могу да се возе четири аутомобила упоредо.

Добро, више не, јер увек има паркираних, због дућана са непарне стране и станова с парне. Ово је снимљено само четири сата након оне јучерашње.

e70_00743~20161025_13_20_44

Кажу да, ко погоди мету, промаши све остало. Е па нећемо тако, ево контре.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: опет под платанима”

Сива Америка: и људи

Негде сам прочитао да је то сивило почело од идеје неког италијанског архитекте, по коме амбијент треба да буде сивкаст и скоро неприметан, а да у њега боју унесу људи, кад уђу. По аксиому о помрачењу капетана, од свега тога је остало само размазивање сиве на све стране, а идеја да ту нешто треба да уноси живост се затурила.

Десило се тако да ми је друштво одавде (бар два будућа Самураја и понеко од читалаца и још неки) послало фотке са последњег окупљања. Проверио сам: сви су имали одећу у живописним бојама, осим гостујућег гастарбајтера из Америке, који је имао сиву мајицу. То је било отприлике 2006.

DSCF1381

(велика)

Ово сам снимио октобра 2007. са хотелског прозора. Место је Дипонов круг (домороци то изговарају Дјупонт) у Вашингтону граду. Теза о људима који ће унети боју је свечано пала у воду, бућ.

Nastavite sa čitanjem… “Сива Америка: и људи”

Сива Америка: плажа

Очекивало би се да плажа бар буде шарена, да те кућице за одмор буду живахне, ипак је то за туристе. Међутим јок, плажа за туристе је она хотелска, а и на тим хотелима је шарен само неон и понека оближња зградица са бајаги графитима, тј осликаним зидом према булевару, којих има свега две-три. Ова плажа је далеко од хотела, то је за домороце и остале мештане. Туристи ако је нађу, нађу.

Те су онда ту куће за оне који ту живе, или можда издају, не види се издалека јер домаћи и туристи изгледају исто. Америчког туристу можете познати с километра кад је у иностранству; кад је туриста код куће, цврц.

dscf4326

(велика)

Ово сам снимио због постројених галебова, некако су ми изгледали као жири на уметничком клизању. И у галебове сам се, у ствари, разочарао. Навикао са Јадрана да су галебови бели, бели, дођем на Атлантик а они сиви са нешто белог. Бар им је звук исти, и забавно је посматрати како се отимају за клопу.

Nastavite sa čitanjem… “Сива Америка: плажа”