Nešto mi ne ide pisanje ovih dana. Zapravo, ni slušanjem muzike ne mogu da se nešto pohvalim. Nije da nema dobrog zvuka oko mene, nego nikako ne ide u glavu. K’o panju da puštam muziku, u panj sam se i pretvorio…
Znam tačno i šta mi je, samo mi je mučno da prevalim: freelancer blues. Gledajući oko sebe druge kako se muče i doživljavaju jezu čak i na tzv. stalnom radnom mestu, a znajući koliko je dobrih ljudi oko mene ostalo bez posla, u strahu da se i meni isto ne desi, pregorevam radeći spoljni posao na kom sam permanentno angažovan. I tako, od sve slobode koju imam, postao sam jedan od najmanje slobodnih ljudi u sopstvenoj okolini.
Kao onaj jadnik Sizif, kojem su svake večeri, tamo na vrhu, govorili: “Budalo! Nije to taj kamen! Marš dole i dovaljaj onaj koji treba!”. Računam, ta muka je još veća od one da kažnjenik večnosti valja jedan te isti kamen uzbrdo, jer pride ispada i glup.
