Iznenađenjima nikad kraja: neprekidno otkrivamo neke muzičke dragulje koji su uspeli da nam promaknu u vreme kad su nastali. Život je očigledno prekratak za svu dobru muziku koju bismo hteli da čujemo…
Možda vam se čini, čitajući naše tekstove, da smo svi mi ljudi koji žive u nekakvom džuboksu u kome se neprestano vrti dobra muzika. Tak utisak je jako varljiv, jer imamo i sopstvenih obaveza, pa se često desi da danima i ne slušamo muziku. Kako hleb koji jedemo zarađujemo glavom, svaki povratak u rutinu koja podrazumeva nenametljivu zvučnu kulisu koja ne remeti koncentraciju jedva dočekamo.
Ostaje nam samo da se prisetimo gde smo prethodnog puta stali i šta smo u međuvremenu propustili.
Odavno više nemamo vremena da se upuštamo u detaljna preslušavanja i istraživanja kao što smo to nekada činili.
Biti roditelj ponekad nije ni malo lako. Kada dobiješ prvo dete, posle početnog oduševljenja shvatiš da ono nije igračka za malo stariju decu i da oko njegovog podizanja ima puno posla. Na njemu naučiš sve što do tada nisi znao i prebrodiš traumatične događaje koji se podrazumevaju: prvi korak, bolesti, dolasci u vrtić, pa u školu… Sa drugim detetom je već lakše jer si se već ispekao na prethodnom. No, fokus roditelja se, sasvim prirodno, u tom trenutku pomera sa starijeg na mlađe, pa se često dešava ako je razlika u godinama između dece malo veća da se starije oseća pomalo zapostavljenim.
Današnji psiholozi mogu satima da pričaju o mogućim posledicama zapostavljanja dece u porodici, a ja se stalno pitam kako su naši preci, pre samo par generacija, izlazili sa ovim problemom na kraj. Imati pet i više potomaka je bila sasvim uobičajena stvar, a starija deca su čuvala mlađu – roditelji, jednostavno, nisu imali vremena da im posvete pažnju jer je trebalo sačuvati goli život, a kamoli da su razmišljali kakve posledice mogu da nastanu zbog “zanemarivanja”.
Ambijent u kome živimo se, za relativno kratko vreme, potpuno promenio, pa i naše promišljanje na ovu temu. No, ona će uvek biti prisutna.
