Наспело другарима да обиђемо винарије по Гудурици. Ајде, важи. Потрпамо се сви, са све унучићима, у комби и правац тамо. А то „тамо“ је одмах до Великог Средишта, дакле у неку руку мој стари крај. На аутокрпу у том чланку, та Гудурица дође стотинак пиксела лево ван слике.
Но, нисам за то дошао овамо (и прекинуо скоро двомесечни одмор од Суштине), него… Крив је тај ваздух. Нисмо се најављивали, па смо на два места пољубили врата, на трећем се сити издиванили, пробали винца (ја возач… не може све, шта ћеш), а домаћин није знао да долазимо па није спремио ни закуску. А седели напољу, … тај ваздух. Те смо огладнели.
Сетим се да сам крајем осамдесетих имао, са неком другом екипом, тезгу у Вршцу, и да би нас по обављеном послу водили код Лесковчанина. Кажем ћерци да га телефоном нађе на мапи (нека вајда од тих сокоћала), јер колико год пута да сам возио по граду, улице су ми остале нерешива заврзлама, у року од два ћошка (мештани кажу „две ћошке“) не знам где сам. Не нађе то, него „Динар“.
Прва назнака темељно урађеног дизајна је већ паркинг: између железничких прагова тесно упасована калдрма. Опа бато, ништа од бехатона, асфалта, бетона и остале галантерије, ово се ретко виђа. И онда та улазна врата, урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година – препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих (види велику фотку).
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Динар”
