Tag: arhitektura

А тргови су, Ђуро, шта?

Имам фотку ал’ не знам одакле да почнем причу… Ајде овако.

Свака досадашња власт коју памтим се изређала на уређивању центра; трг Републике (сад ваљда Ђинђићев, бемлига) и мост су бисер за себе. Прво је 1970-71 исечен и однет стари Велики мост (по пројекту Ајфеловог бироа, који је испројектовао ваљда свега три моста) и натркечен овај пешачки, углавном у натур бетону. Степениште прорачунато таман за два корака, тако да увек наскачеш истом ногом на следећи степеник, колико да и здрави осете како је то кад ходаш са штаком. Ту је било нешто плочица онако за украс, неки квадрати оцртани, па је то поиспадало након две-три зиме.

То се штогод крпило, овако онако, док нису кренули да зидају стаклару (зграду В. банке) и цео простор од овог до следећег моста дигну у ниво некаквог платоа, са локалима у подземљу, а у виду је и био тунел испод СДК који би излазио, педесетак метара иза ње, негде на обалу. Све је урађено осим тог тунела, и ваљаног одвода кишнице, тако да је нама доле увек негде капљало (фирма ми је имала просторије баш испод овог на слици). Камене плоче којима је трг поплочан су се увек негде ломиле, клацкале, испадале, ма ниједна реконструкција досад није урађена да издржи дуже од две зиме.

Последња је рађена од ваљда октобра 2018 до неког датума пре месец-два. Нисам навраћао туда јер се тешко пролазило, па сам радије паркирао с другог краја само да избегнем горе-доле по лошим степеницима око тзв. “градилишта”. Знам само да крајем маја још није било све готово, а на локалним порталима сам нашао да су решили да ипак реше то што прокишњава доле, а што су као накнадно установили. Ајде, радите га више од пола године и не знате докле сежу локали испод ваших радова? Оно јес да су сви затарабљени, доле више никог нема, али брате…

На месту где је прокишњавало су биле неке жардињере, тј нешто земље у бетонском оквиру, па то као није улазило у план за реконструкцију, него су то као додали извођачи јер им баш било криво да гледају како доле и даље капље. Део тога су поплочали и направили две полукружне клупе, какве већ постоје другде на тргу, ајде то се уклапа. То је десно од улаза у зграду СДК/ГИКа (сад је ваљда унутра пореско и ко још). Лево од улаза, до моста, ово.

Биће јако занимљиво кад падне снег. Освежили су ми дан, овако наглас се нисам смејао, на јавном месту, већ годинама.

Шта да кажем, једва чекам зиму. Да видим да ли ћемо најзад имати велику тоциљајку, или одлагалиште снега или шта ће ово да буде.

Годишњи од три дана, 3.6

Амбијент делом вагонски, због тих металних прозора, делом вашарски, јер печење продају и кроз излог, пролазницима.

Како рекох, злотвори пустили архитекте да се играју, па испало занимљиво. Например, прилепим канона уз под и шкљоцнем.

И стварно, летва на крају тепиха испадне паралелна са оквиром, нема грешке.

Умели су чак и светларник на степениште да ставе, што ево сад, мора да има скоро пола века од изградње, још увек ствара занимљив амбијент. Окачене фотографије из историје бање, урађене тако у сепији, само допуњавају тај опште кафени тон.

Како ће данашње стакларе да изгледају кад остаре?

Од целог преподнева нема фотки јер смо обилазили све исто као прошлог пута, па су и фотке репризне. Технички боље овог пута, али надахнуће не наилази тек тако.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.6”

Једна од пре: жута

Шта сам оно јуче рекао о урбанистичким локалпатриотама? Е па нису се баш свуда запатили, у ствари су доста ретки. Или већина тај локал практикује у своја четири зида, и споља и изнутра.

Новоградња у Дунавској улици је ваљда најстарија у граду, бар из мог угла гледано, јер су те зграде већ изгледале оронуло кад сам их први пут угледао, негде седамдесетих. Нисам ни знао да постоје, пошто не излазе ни на једну већу улицу, него су изграђене на месту некадашњих башти кућа из околних улица.

(велика)

Ко зна какви су имовински односи довели до ове слике. Она сива боја у горњој половини, то је првобитни груби малтер, каквим су рађене фасаде тих раних шездесетих. Она боја налик цигленој прашини, као и она зелењичава у средњем чланку зграде, мора да су од неких каснијих покушаја да се фасада обнови. Дуго им и трајо. Трагови четке на десном зиду су од неког још каснијег покушаја.

Како рекох јуче, тешко је било наћи фарбу која ће издржати дуже од пет година. Ето и показне вежбе.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: жута”

Једна од пре: црвена

Већ сам спомињао Нови Београд као пробуђену спаваоницу, разгажену ципелу и, све скупа, пројекат који је на крају успео, након што су га деценијама називали промашајем. Јер, људски је снаћи се, људски је удешавати себи околину.

И онда нема шта да се чудимо кад људи то и раде. Бетонски мастодонти на крају Гагаринове су бар разуђени – нит су фасаде глатке, нит је облик четворострана призма (грешком звана коцка, уз тешкоће звана паралелепипед, не помаже ни логопед). То на сваких пар улаза изгуби по неки спрат, па је један крај доста нижи од другог. Нелечени оптимисти иду у супротном смеру па гледају како то само расте… Но, боје нема, брутализам бато, натур бетон. Осим… ова зграда се зове црвена.


(велика)
У мом крају се људи често загубе, јер је цео у приземним или једноспратним кућама, нема великих зграда за оријентацију, и сви ћошкови изгледају исто. Загубе се и они што су већ били ту, неко је офарбао фасаду и тако уништио оријентир, дрвеће порасло… На Менхетну има тих високих зграда, али их има на све стране па не могу баш да послуже за оријентацију, јер се ни не виде.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвена”

Годишњи од три дана (7): фолклор

У бањски фолклор спадају и разни сувенири. Сви смо ми, мање више, одрасли у кућама где се вукло бар по три комада којечега са натписом “Успомена из Врњачке Бање”. Шерпице, џезве, комади дрвета са фотком оне зграде са бродским прозорима. И мени би баба понекад испржила живинску (енгр. пилећу) џигерицу у таквој шерпици.

e70_0026120160924_13_53_44mТако преподневну шетњу проводимо шетајући се, и разгледајући сувенире. Примећујемо да та бањска култура иде тако далеко да домаћи нису нимало нападни, нико никог не вуче за рукав, нема торбара и изнад свега, ниоткуда не пиче народњаци! Оно, ни остала музика, напросто нико не одврће озвучење. Ако и то спада у фолклор, свака част.

Сувенир, ипак, купујем, али не ову досетку са слике него опет, по традицији, нешто што ће се дуго користити – пепељару. И то са натписом на ћирилици, која се и овде нешто проредила.

Да ли је од тог ваздуха или од те воде, обрћемо поприличну шетњу – од хотела до кружног тока (практично првог већег трга кад се уђе са друма) па скроз до другог краја шеталишта и, наравно, назад. Уз мост најближи центру има два кафића са огромним терасама. Један сам снимио претходно вече, јер има занимљиво окачена светла, али на крају нисам био задовољан резултатом. Нису, изгледа, ни они задовољни пазаром – вазда им столови зврје празни, док код ових лево треба оштро око да се упеца место. Хватамо једно, наравно, ваљда и ти редовни гости знају зашто седају баш ту.

e70_0027220160924_14_33_02Нешто се изменило и у том фолклору око турске домаће кафе. Некад се добијала коцка-две шећера и готово. Сад како где, осим шећера следи и понеки слаткиш. Пре два дана, у Београду, у безвезном кафићу на паркингу тржног центра, добили смо слатко од грожђа са прописном чашом ледене воде, као да смо неки гости. Овде, један комад ратлука замотан у целофан. А и сладолед је одличан, и Канон некако изабра да га изоштри ваљано, а можда сам почео да улазим у штос са тим шта он ради и шта ја треба да му радим.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (7): фолклор”

Годишњи од три дана (5): гле, стигли

Од Чачка се долина већ толико шири да више личи на равницу са задебљаним ивицама. Пут је у веома добром стању, мислим да би Грба пао у несвест кад би видео такав пут од њега до мене. Намеравамо да стигнемо до Лесковца, па се не задржавамо нигде. Краљево скоро да промиче поред нас, пролазак није тако забуњен као кроз Чачак.

Од Крушевца би требало да кренемо некуд на југ, можда бих чак стао негде где имају бесплатну бежичну, извадио лептоп и погледао куда даље. Међутим, скоро је подне и размишљамо о ручку. Пролазимо Мрчајевце, који су својевремено постали познати по свом попу (који је пред камерама тврдио да пола партијаца из места редовно долази у цркву). Размишљам  колико смо само села са звучним именима већ прошли – Пироман, например – но већ ће се наћи неки новинар да их покупи и сложи текст.

У том наиђемо на Врњце. У истом језичарском маниру почнем да размишљам шта је то у једнини, врњац или врњак, и шта му је то уопште, сећа ли се ико шта је та реч значила. И онда челоклеп, аман бре па Врњачка Бања је овде. Скроз заборавио… ајмо тамо на ручак. Возимо се главном уз поток докле може, а онда апсолутно насумице скренем лево и онда паркирам код неког кафића, изгледа затвореног – нека жица навучена преко улаза. Идемо да се прошетамо.

e70_0014820160923_12_25_00

Прво што уочавам је архитектура. Сви ти доксати, разуђени кровови, терасице, прилагођавање расположивом простору.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (5): гле, стигли”