Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za kvadratom (4): Polubalon u boji”
U potrazi za kvadratom (4): Polubalon u boji
Pa dobro, nisam isključiv: hajde da ispitamo prisustvo boja. I to svih odjednom.
Tag: arhiva
U potrazi za kvadratom (3): Dol Guldur na banatski način
Naravno, Arača. Zahvalna tema, zahvalna i obrada, ali nezahvalan format.
U potrazi za kvadratom (2): Odjahao u suton
Ni ova nije ona prava, ali morao sam da izađem na crtu onima koji misle da baš ovakve fotografije treba kačiti po zidovima.
Još jedna iz aprila 2012, fotka sa prve predvečernje sesije u ataru otkad imam DSLR.
Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za kvadratom (2): Odjahao u suton”
U potrazi za kvadratom (1): Pogled uvis
Znam da ja da to nije ta fotka, ali od nečeg moram da krenem. Osim toga, verovali vi meni ili ne, ja se tačno sećam o čemu sam razmišljao dok sam ovo slikao.
U potrazi za kvadratom (prolog)
Ne bih znao odakle da počnem, pa se neću ni truditi da vam objašnjavam sve. Prosto, razumite da živim u zemlji u kojoj nije čudno raditi normalne stvari u nenormalno vreme, sa svega 25-30 godina kašnjenja.
Da, znam: iznenađeni ste što uopšte vidite neki novi sadržaj na Suštini pasijansa. Prepustili smo blog zubu vremena, sve pokušavajući da prepoznamo postoji li valjano opravdanje da ga održimo u životu. I da ne poverujete, takve razloge uvek bez problema nađemo. Ćeraćemo se još, što bi ono rekli stari Etrurci.
A šta to bi do sada? Ne mogu da pričam u ime svojih dragih prijatelja i saradnika, čestitih samuraja Skoja. Moje poverenje u svakog od njih nije ni za mrvicu manje nego u času kada sam ih pozvao ovamo. Isto tako, njihovi razlozi za tišinu… Pardon – njihovi razlozi za ćutnju jednako su snažni i ja to uvažavam u potpunosti. Zato mogu da pričam samo u svoje ime.
Kada bih vam pričao sve od početka, trajalo bi predugo, teksta bi bilo više nego što biste hteli da pročitate (već ga ima), a ne bih postigao ništa. Umesto toga, uposliću Suštinu pasijansa kao sredstvo koje će mi pomoći da rešim jedan ozbiljan rebus. Počeću jednom fotografijom, načinjenom veče uoči ovog objavljivanja:
Ovo što vidite na slici je enterijer kuće koju smo Jasna i ja nazvali Albertina.
Iz zvuka u tišinu
U sredu je održan koncert koji će se možda pokazati kao poslednji u 52 godine postojanja koncepta pod nazivom King Crimson.
Ako ćemo po iskustvu, nećemo biti isključivi: jedna od važnih biografskih odrednica mentalnog čeda Roberta Frippa je “nikad ne reci nikad više”. Sva je istina i to da nema nikakvog nedvosmislenog saopštenja o prestanku rada, ali… Parametri su takvi kakvi su, optimizam je uvek najbolje upakovati u realne okolnosti.
Hajde da malo popričamo o tome. No, da bismo razumeli kako funkcioniše koncept pod nazivom King Crimson, moramo da skiciramo veliku sliku.
Pod senkom genija
Vreme ne čeka ni na koga. Neko je toga bio bolno svestan, pa je ostavljao duboke tragove, da makar oni traju. A neko pak ne mari za dostojanstvo; kazna za takvog je da tragovi za njim ne ostaju i niko ga neće pamtiti kad se najzad skloni sa scene.
Ubiše se ona dvojica da pokažu svetu kako su brižni da očuvaju nasleđe grupe koju su osnovali. Zaboraviše pritom da se sve promenilo kad je u tu vikend-grupu došao novi pevač, čovek sa vizijom koju ovi do dana današnjeg nisu sagledali, a kamoli dostigli.
U međuvremenu, na Cevki je doslovno pre nekoliko sati objavljena jedna pesma koju izvodi Freddie Mercury, snimljena 1986. godine. Reč je o ogoljenoj verziji pesme koju je Freddie otpevao na konceptualnom albumu Time (1986) Davea Clarka, koji je i autor pesme:
Havaji ’76
Things were getting hard to follow
I was feeling pretty hollow
When the stranger came to me and put out his hand
Šta da radi hiperaktivni muzičar koji je svestan da proizvodi mnogo više dobre muzike nego što tržište može da primi? Ako ima glupog producenta, potrošiće zicer na unapred propalu stvar i objaviće još jedan album. Ako je pametan, arhiviraće te sadržaje i iskoristiti ih kao adute u vreme kreativne suše ili, naročito slatko, odložiće ih na dugo vreme i jednom objaviti kao diskografsku bombonicu.
Neil Young je jedan od najpametnijih na rock sceni i to je dokazao više puta nego što bih mogao da se setim u proizvoljnom času. Najzad, posle pedeset godina neprekinute i uglavnom briljantne karijere, teško je da bilo koji novi gest ispadne iole zanimljiv, a kamoli da sadrži i neko iznenađenje. A opet, zamislite dripca, njemu to uspe kad god poželi. Uspelo mu je i ovog puta.
Ovo je, hm, nova stvar. To jest, preko četrdeset godina retroaktivno.