Letimice prateći kojekakve onlajn medije, primetio sam da je tu i tamo postalo moderno napadati Paula Wellera. Zanimalo me je samo šta kažu oni velemajstori engleske scene koji su uveli u praksu da “krišom” odnesu svoje poluzavršene radove Welleru na noge i pitaju ga za mišljenje. Među takvima se nalaze i neki muzičari koji se paušalno smatraju velikim institucijama na Ostrvu, pa bi možda bilo pametnije da prećutim ta imena. I saznajem očekivano: oni nemaju primedbi, jer ozbiljni ljudi, po pravilu, vole muziku koja izdržava sud vremena. A što se tiče onih koji su Welleru odlazili da bi saznali svoje mišljenje (kojih je mnogo više), oni svakako nisu više zanimljivi, jer upravo takvi su skloni da ujedu ruku koja ih je jednom pomazila.
Jedino što sam pomislio posle jednog paušalnog prozivanja Wellerovog rada ili nastupa, više se čak i ne sećam šta beše: “Blagi bože, pa Paul Weller je najzad postao prava institucija…”