Пребирајући по својој мнемотехници, дакле фасцикли званој ‘егзибиција’, натрапам на доказ за своју тезу о историјским налазима који не вреде много ако немате познаваоца, коме ће то да послужи као подсетник. Ако имате… е, онда се расплете прича.
Ово је Шарлотсвил, да, онај. Поглед са перона аутобуске станице. Од пре неких осамнаест година.
Као прво, није у Америци све веће. Аутобуске станице су им несразмерно мале, за наше појмове, у односу на величине градова. Ова заузима плац за у вр главе две куће и прима не више од осам аутобуса, од чега бар три има да се стисну у дну авлије и чекају да се ослободи неки перон (бројање по мрљама од уља није поуздано, изгледа као да има више перона). Има билетарницу (у виду као шанка за три продавца карата – дакле нема оних шалтера са стаклима), има нешто флипера на спрату и аутомата за газирана пића и грицкалице. Нема ресторан.