Tag: autokrp

Једна од пре: црвени балон (5)

или балон није где хоћу да буде, или нема довољно контекста

Кад је госпоја предложила да опет одведемо клинке код комшије у рођендаоницу (шта ме гледате, то је одавно реч), само сам погледао на сат и климнуо главом. Довољно је рано, може. Јер откако имамо вирус који уме да гледа на сат, па овај после 20:00 не сме да прими невакцинисане на дечије рођендане, сви су испомерали те журке на поподне, тамо између 15 и 20 сати, где стигну да одрже и по два за један дан.

А у тој глави, којом сам климнуо, се угнездила нада. Од сваког таквог рођендана одлети неки балон под таваницу, и тамо остане. Надао сам се црвеном, за овде. И нуто чуда, из прве.

Није да сам баш знао да ће овог пута бити црвен балон, само сам се потајно надао.

Е сад, како то извести.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвени балон (5)”

Годишњи од неколико дана, 4.4

Ето још једне приче коју нема ко да исприча, а можда је већ и испричана

Трећег дана опет устанемо сумануто рано, и око осам и нешто кренемо у још једну шетњу, док још није врућина. Поучени јучерашњим искуством, кренемо улицама. Ту има мање узбрдо-низбрдо, а и некакав благ ветрић ћарлија, неће бити врућина.

Као што сам ономад приметио гледе Врњачке, зида се, није да се не зида, али с мером и укусом и да се стилски некако уклапа, и не руши се центар него се насеље шири. А има места. Чак ни оно што је одавно изидано није баш попуњено. А и зидари нису као некад, не направе свињац на двапут већој површини него што користе, него су постали нешто уредни. Крајња су времена дошла.

На тротоару испред овог нема чак ни шљунка. Ма, апотека. Оне две зграде са по десетак апартмана и студиоа или, како веле на огласним таблама, студиа (кам’ га ј, ј вам га), нису изузетак, таквих има на све стране. Испричао нам неко да је прошлог лета све то било попуњено, није било места нигде, јер је добар део оних који су хтели на море а због заразе нису могли, дошао овамо.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од неколико дана, 4.4”

Годишњи од неколико дана, 4.3

висинска разлика међу тим степеницама уме да буде поприлична… много је то за нас равничаре

Тип за којим смо кренули нас је запазио још у парку, мислио да госпоја ради јогу. Јер седи по турски, подвије ноге. А, то, навика из детињства, под је увек био хладан. Чаврља нешто о својој историји болести, нешто су му оперисали глежањ па му се сад чини да боље да нису… али граби стазом, једва га стижемо.

Након стотинак метара излазимо на Моравицу (код Алексинца, мора допунско име јер тих Моравица има неколико). Он одлази уз реку, ваљда баш ка Соко Граду, он је дугопругаш, а нас упућује низводно, ка Пећини. За коју смо чули, али немамо појма шта да очекујемо. Наилазимо на неку рупу у обали, где стварно увире вода, а и видимо парице бачене као у фонтану. Ал’ то није веће од метрар-два све скупа, па реко ако вам је ово Пећина, алал вам велико П. Терамо даље и… ма чекај, одлично место за један аутокрп.

Опет та природа без геометрије, где се једино по сенкама може погодити да ово хвата око 180 степени у ширину. Газимо даље, стаза није неки проблем, с тим што на једном месту морамо да пређемо на леву обалу, са наше стране постаје сувише стрмо и нема више места за стазу. Након још једне кривине укаже нам се кафана.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од неколико дана, 4.3”

Годишњи од… неколико дана, 4.2

правили паузу на сваких 20м, нисмо ми навикли на толику узбрдицу

У суботу смо устали доста рано, попили кафу, па онда око 9 решили да одемо у мало дужу шетњу. Немајући неку идеју куд бисмо, одемо прво до пијаце да обрнемо један круг, то је ту близу. Нисмо нашли ништа посебно, осим неког парадајза од пола киле, мало бледуњав али делује чврст, госпоја узела два комада за семе, па ћемо догодине да видимо како ће да роди овде. Последњи такав покушај је поприлично успео, парадајз од киле је нама родио три четврт киле, ал’ по два-три таква на стабљици.

Видимо продају неко суво цвеће, нешто као сунцокрет смањен на 10цм у пречнику, питамо шта је, кажу „тера баксуузе из куће“.

У повратку оставимо парадајз у пртљажник, па ајде опет до оног парка.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од… неколико дана, 4.2”

Једна од пре: земљани тонови

Овде не знам одакле да кренем – од провинцијалног погледа на свет, аутокрпа, организације испита…

Ајде прво где и кад. Линчбург, Вирџинија, 2002. година или ту негде. Ћерка полаже енглески, онај тојфл испит, јер је то јаче од средњошколске дипломе стечене на том језику… Ти код којих се полаже су само стручњаци за организацију испита, али немају појма са садржајем, то је већ ствар друге фирме, која ће да проучи резултат и да оцену. Ни једна ни друга нису образовне, и нису део никаквог образовног система, они, хм, само раде свој посао. Чудни свати.

Линчбург је једно од оних места која ми изазивају дежа ви амнезију, нешто као регуларни изрази у програмирању: не могу да се сетим колико сам га већ пута заборавио. Ево и сад сам морао да погледам на мапи како се зове, знам куд сам возио.

Док је она то полагала, остао сам и без цигара, купио неки Башић (Basic) на бензинској пумпи преко пута, цуњао около, фоткао штогод. Добрих десет година касније сконтам да сам био неодлучан који део пејзажа да ухватим у кадар, па сам наштрикао два суседна… не померајући ни себе ни зум, дакле да видимо може ли накнадно да испадне аутокрп… гле, може.

Колико се сећам, био је јануар, ал’ довољно смо јужно да буде овако лепо време, само ови авионски облаци мало замажу небо. Лишћа нема, али зачудо има траве. Тамо се трава обично осуши октобра, ако се не залива. Не знам чему им служи ограда од пластичне црне фолије.

Зграде у позадини су станови за издавање. Наравно, све је то од чамових летава и дасака, ту три цигле нема, једино је пола цигле дебела фасада на кући скроз лево. Пред кућом у самом центру је паркиран неки бели комби, види се на великој ако се кликне… и делује ми да је то поштарски, онај без врата. Поштар само седи и убацује пошту у сандучиће, који су зато на стубићима уз ивичњак. Од целе Америке једино поштари и програмери (ако раде од куће) могу да пуше на радном месту…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земљани тонови”

Једна од пре: билијар

има тамо сва сила пројекција и развлачења разних, математичких трикова да се из суседних снимака исконструише један

Прича почиње короном, и комшијином кафаном. Од комбинације рођендаонице/пицерије остало је доста, у ствари, само што је из оног дела где се деца играју уклоњено доста кафанских столова. Уместо тога су убачени сто за пинг понг и билијарски сто. А и јеловник је промењен, уместо само пице и рагу чорбе, сад има и роштиља (од Запонетија) и којечега.

Билијар је одличан за фоткање. Светло не може да омане, поготову сад кад су ледовке (5200К, добра температура боје), а по правилима стоји тачно где треба. Покреће се ствар у кадру, а опет неће да истрчи из њега. Радња се понавља, тако да уз мало посматрања може да се стекне осећај када то треба да се шкљоцне да би се ухватио тренутак. Истина, нема ту драматичног тренутка, није ово неки акробатски спорт, ово је кафанска игра. Можда, кад бих чекао довољан број сати и то стално приправан. Захтевно, а и непрактично – нисам дошао да фоткам билијар него смо госпоја и ја довели унуке да се играју док је напољу хладно.

Но, бацајући повремено поглед на билијарски сто, сетио сам се нечег другог, што сам једном постигао (скоро) случајно, пре осам или девет година, кад сам фотке за аутокрп урадио двапут, па их подметнуо софтверу све – и добио боље него што сам очекивао. А да пробам нешто слично?

Само да пријавим Шефу да сам овде послушао његов савет.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: билијар”

Једна од пре: кад се деца наиграју

“Само глина, само глина, све ће да извуче” – Панта Шикља Нафта

Већ сам спомињао како ме опчињава призор осветљених прозора, и како га често шкљоцнем. По правилу, то су неки туђи прозори, негде високо или чак преко долине. Но, никад се не зна у којој игри ћу постићи аутогол.

Ово је снимљено код куће.

На таквим призорима ме обично привлачи то индиректно завиривање у туђе животе, кад се види можда само крај лустера или ормана, више ни не треба, довољно је да се зна да тамо има људи. А на овој фотци се баш види да нема никог. Јесам ли скрљао концепт?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кад се деца наиграју”

Једна од пре: железничка зграда

Не знам тачно ни како се та зграда званично зове, знам само да је одувек припадала железници, да је у њој била нека њихова дирекција и да никад нисам видео да у њу неко улази. Осим у авлију, где је била кафана “Моравац” код Геџе (ако добро памтим), где смо заглавили ујутро после матурског бала…

Сад се указала прилика да је сфоткам страга у целини. Сад или никад, јер је уклоњено оно што ју је заклањало, па док се не изгради ново… сад или никад, ови већ дижу оплату за приземље.

Лепо изгледа одавде. А сад ко зна какву ће ругобу од стакларе да натркече овде уз магистралу…

Камене плоче којим је обложена фасада се још увек солидно држе, понека је напукла, једна је замењена бетоном, али у целини и даље дају онај шмек какав је зграда увек имала. Чак и та фасада у као белој и као ружичастој никад није обнављана, никад нисам ту видео скеле, ал’ једнако стоји.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: железничка зграда”