Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika je bila njegov spas iz životnih frustracija. Nažalost, nije uspela da ga sačuva.
I don’t think my songs usually have a point. They’re usually more descriptive, more impressionistic. Like a bunch of photographs burned into each other.
Tako je u tri rečenice Elliott Smith opisivao svoje stvaralaštvo.
U pokušaju da plasiraju svoje ideje, neki umetnici potajno jure za slavom. Malobrojni otvoreno rade protiv mogućnosti da postanu slavni, što njihovo delovanje čini još intrigantnijim.
Moj virtuelni prijatelj Dimče je iz Velesa koji više nije Titov. Profesionalni je muzičar i, normalno, strastveni kolekcionar. Prošlog leta je krenuo da izbacuje fotke omiljenih vinila svoje fonoteke, što je kod ljudi sličnih njemu izazvalo refleksni grč u stomaku. Bogme, imalo se šta videti, po nešto za svačiji ukus, a mene je iznenadio albumima Michaela de Albuquerquea. Odmah sam priupitao Dimčeta da li ih ima u nekom lako razmenjivom digitalnom formatu, no on nije mogao da mi pomogne oko toga. Ovakvi albumi su i inicijalno štampani u malim tiražima i retko ko ih se seti da ih ponovo izda na CD-u.
A ja ne mogu da putujem u drugu državu ne bih li ih čuo. 
Prošlo je skoro četiri godine od kada sam otkrio čudesni svet J.R. Augusta. Kako on nekom prilikom reče, “muzika privlači ljude slične tebi”, pa nam je bilo potrebno malo vremena da uspostavimo kontakt. Ispostavilo se da je jako fini i ozbiljan mladi čovek koji neprestano radi na sebi i ima viziju o kojoj voli da priča – ni malo ne podseća na nadobudne klince koji posle jedne dobre pesme umisle da su velike zvezde i postanu arogantni.
Nego, puštajte muziku, da ne gubimo vreme.
E, tako.
