Tag: bah

Koncert za ljubavnika/ljubavnicu

Nemojte da grešite dušu i da bluegrass svrstavate u muziku prazilukovića. Pre svega, to je veoma zanimljiv spoj raznih uticaja muzike doseljenika. A potom, to je neverovatan poligon mnogih velemajstora na žičanim instrumentima.

Iako ga najčešće smatraju podvrstom country muzike, bluegrass je više od toga. Ukorenjen u tradicionalnoj muzici koju su prvi doseljenici u Ameriku poneli iz svojih domovina, zgodan je miks žanrova iz Engleske, Škotske, Irske i Velsa koji su stopili, vremenom, sa uticajima nove sredine, pre svega jazzom. Od njega je pokupljena sloboda u interpretaciji i sklonost muzičara ka improvizaciji.

Uobičajeno je da se svira na akustičnim, žičanim instrumentima, a poslednjih par decenija doživljava renesansu. Danas više nije neobično da se čuju i izvođači koji su se donekle elektrificirali.

Nastavite sa čitanjem… “Koncert za ljubavnika/ljubavnicu”

Može li čovek da dodirne muziku?

Pitanje je na mestu. Najzad, muzika može da dodirne čoveka, zar ne?

Negde u pustopoljinama Veba, svojevremeno sam uhvatio i dijagonalnim čitanjem zaskočio jedan tekst u kojem se opisuju osobe koje iskazuju telesne reakcije na muziku. Ne sećam se apsolutno ničega iz tog teksta, a pošto je na Vebu moguće pronaći sve osim dvaput, meni sad preostaju dva rešenja. Prvo i očigledno bi bilo da izmislim poentu i nalupam neke gluposti kako bih vas svojom samouverenošću naveo na misao koju hoću da istaknem, usput vam dajući na znanje kako vladam tom materijom. Drugo rešenje, ono koje nije u suprotnosti sa mojom savešću, jeste da kažem šta zaista mislim o tome, pa i po cenu da uopšte nisam u pravu i da se niko sa mnom ne složi.

No, za ovu svrhu mi treba odgovarajuća muzička ilustracija.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Nastavite sa čitanjem… “Može li čovek da dodirne muziku?”

Без иједне речи: буре

Добро, де, неки су већ погодили да се не ради ни о каквом бурету. Ти неки нека пишу себи једно позитивно бројање, нек попију једну по свом избору да се часте, а за остале тзв. смртнике… ма, пуштамо одмах.

Познаваоце опуса Џетро Тала ништа овде неће изненадити – ни то што је Ијан Андерсон некад био толико млад да га није мрзело да из вечери у вече изводи ту тачку лудог флаутисте који стоји на једној нози док свира (издржао је само двадесетак година тако), ни што је узео да преради класичну Бахову ствар (тако се то ради а не ко оно ђубре Рије). Јер то је тада било нормално.

Да видим неки данашњи бенд да одвали класичну ствар и то инструменталну, и да доживи овације на сред песме. Истина, ово је једна од живљих верзија, но кад се упореди са каноничком верзијом са албума “Устај“, чује се да ту нема неке велике разлике – ниједна нота није прескочена, није збрзељано, само се пустило себи на вољу. И свирала се дрвена флаута – ко се овога наслушао, приметиће разлику.

Nastavite sa čitanjem… “Без иједне речи: буре”