Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Premotavam na osnovu detalja i ne uspevam da lociram na vremenskoj osi, a arhiva u kojoj mogu da rekonstruišem je preduboko… Da me đavo odnese ako mogu da se setim koje godine je to bilo – 2002. ili 2003. Da je bilo kasnije, imao bih fotografije.
Ma dobro, nije više ni toliko važno kad tačno beše. Pamtim hladnu noć i vrelu muziku.
Istrsiš se za skupu ulaznicu za multipleks, jedva sakupiš još neku sitninu za kokice i sokić, najzad uvedeš devojčicu u salu, kad tamo – samo dva mesta slobodna. I to usred sale, i to među nekim silnim grmaljima odevenim u kožu, sa čudnim pogledima u očima…
Šta sad?
Nastavite sa čitanjem… “Samo dva slobodna mesta, a na ostalim…”
Pamtite li detinjstvo? Pamtite li svoje igračke? Jeste li ikada zamišljali da je neka od tih igračaka zapravo mala živa osoba? Evo jedne predstave na tu temu.
(original ispario, klip je zamenjen drugim)
Pojava navedena u naslovu je nešto što svako može da prepozna, ali malo ko (osim samih bajkera) uopšte i pokušava da razume. Strast, zaraza, sklonost ka pumpanju adrenalina, element prestiža među sebi sličnima… Od svega po malo. E, a gde je tome kraj?
Kraja nema. Osim… Pu, pu, pu, pomerio sam se s mesta.
