Čaj uz bogatu orkestraciju

Nema nikakvog razloga da budemo gadljivi na pop muziku ako je dobra. Naročito ako je u pitanju “barokni pop”.

Prvi sustret sa britanskim vršnjacima mi je bio poprilično traumatičan. Naivno misleći da ćemo lako uspostaviti kontakt preko muzike, raspričao sam se kako sam kupio nove albume grupa The Clash, The Jam, The Stranglers… Samo su me gledali potpuno ravnodušno i stidljivo primetili da ni za koga od pomenutih nisu ni čuli. Nisam mogao da verujem šta su mi rekli. Pa oni su bili urbani tinedžeri, na izvoru svetskih događanja… Svašta mi se motalo po glavi u tom trenutku.

Normalno je bilo da sam ih priupitao šta oni slušaju. Navodili su imena za koja nisam čuo, ali sam ukapirao da je u pitanju pop muzika. I sve je odmah postalo jasno. Bilo gde u svetu da se nađete, većina populacije je sklonija da sluša lake note, a ne rock & roll.

Nastavite sa čitanjem… “Čaj uz bogatu orkestraciju”

Srebrna kiša

Trenutak za ovako nešto je bio potpuno pogrešan.

Većina mojih nešto starijih prijatelja, onih koji su rođeni krajem četrdesetih i početkom pedesetih, spremno će potvrditi da su ih za rock & roll zainteresovali The Shadows. To i nije nikakvo iznenađenje – početkom šezdesetih, američka muzika je bila daleko, po nešto se načulo o nekom Elvisu Presleyju, Buddyju Hollyju i sličnima, a već 1960. godine The Shadows su postali globalno poznati po pesmi “Apache“. Kao instrumental nije bila opasna po socijalističku mladež, a postala je obavezni deo repertoara svih grupa koje su svirale igranke na ručno pravljenimm gitarama i pojačalima od prepravljenih radio aparata.

I danas sam fasciniran energijom i entuzijazmom svih tadašnjih tinejdžera koji se ni na koji način ne mogu uporediti sa današnjom apatičnom mlađarijom.

Nastavite sa čitanjem… “Srebrna kiša”