Tag: beleške

Što jedan lud zapetlja, sto pametnih i šest miliona glasača ne mogu raspetljati.

I tako, prošlo je baš mnogo dana, a ostalo baš malo slobodnog vremena da se bavimo svakodnevicom. O plaćanju mesečnih računa ne vredi pisati, o tome niko ne voli da ga podsećaju, televiziju nismo gledali nedeljama, a novine pogotovo nismo čitali, pa će neko pomisliti da smo dobro živeli. Pretekle su nam samo privatne teme, a to je i vlasno da ostane privatno, pa šta ćemo sad…

Moraćemo da se snalazimo kako znamo i umemo.

Nastavite sa čitanjem… “Da sam znao da ću pasti, ja bih seo (foliranje umesto utovara nedeljom za 20. novembar 2016.)”

Ne samo da su izmišljali neprijatelje,
nego su ih i naoružavali.

Vesna Denčić

Valjalo bi da raščlanimo zašto mislimo da nije neophodno pominjati Njega i Njegove baš uvek, nakon što je jedan naš pažljivi čitalac prokomentarisao svoje čuđenje što u prošlom utovaru nismo pomenuli ujdurmu sa nekakvim vozilom punim oružja pronađenim na mestu na kojem može da se dovede u vezu sa Njim i Njegovima.

Stvar je jednostavna i hajde da jednom za svagda raskrstimo sa tim.

Prvo: On je činovnik. Vrhunski činovnik, politikom obojen i politikom vođen, ali činovnik. Ili bi barem to trebalo da bude. Njegov posao je da vodi logistiku države. Da li On taj posao radi i kako ga radi, drugo je pitanje o kojem treba da raspravljate na nekom drugom mestu sa nekim drugim, a ne ovde sa nama i ostalim posetiocima Suštine pasijansa.

Drugo: činovnik ili ne, On (ili bilo ko drugi da vodi logostiku države) ima način, pa i mandat, da radi i neke stvari o kojima se ne priča. Može i treba ponekad baš tako: bez galame i prašine obaviti ponešto. A to znači da galama o stvarima koje nisu završene predstavlja neki loš znak. Koji je to loš znak: nesigurnost, prikrivanje nečeg drugog ili, prosto, manija veličine? O tome treba da raspravljate na nekom drugom mestu sa nekim drugim, a ne ovde sa nama i ostalim posetiocima Suštine pasijansa.

Treće: sa gorepomenutim mandatom da neke stvari radi sa galamom ili tiho, besno udaranje u talambase u času kad nije vreme za talambasanje nego za hitru i efikasnu istragu budi sumnju svake iole inteligentne osobe. Sad, da li je to talambasanje sredstvo spinovanja (skretanja medijske pažnje sa jednog područja na drugo), da li je sredstvo estradne politike u času kada treba odigrati neki valcer, kolo ili kazačok (u svakom slučaju: plesati kako drugi svira), te da li je možda galama ipak samo pojavni oblik manije veličine, teško je pitanje na koje ovde nećete naći odgovor, jer se mi tim pitanjem ovde ne bavimo, što bi reklo da nismo u potrazi ni za kakvim odgovorom te vrste. Osim toga, tim pitanjem i proisteklim odgovorima svi mi treba da se bavimo na glasačkom mestu, a ne na jednom rock’n’roll blogu koji se drsko obraća prevashodno onima koji su u životu pročitali barem stotinu knjiga.

Da li smo se razumeli? Ne prisiljavajte nas na kolokvijalni rečnik iznad crte preloma. I ne prisiljavajte nas da se izjašnjavamo zašto danas nema reči o kretanjima u svetskom tenisu. Takođe, ne mislimo da je važno šta je rekao Mario Vargas Ljosa.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 6. novembar 2016.”

A šta, nisu organizovali polaganje svečane obaveze, ono kao fol da ne žale da daju ako treba i kuću i vikendicu i svoj život i tako to? A, lebac ih gušterski, opet su se izvukli!

I tako, pisma iz kasarne i sve to – prođe vojska dok dlanom o dlan. Od onda smo svašta naučili: i da oni tamo u fabrici ipak ne nose pelene jer nisu male bebe, nego su naučili da trpe, a poslodavci ih nikako nisu tog dana čačkali na ulazu u fabriku, jer poslodavci to ne rade. Kao što Njegovo obezbeđenje nikako ne ometa saobraćaj u krugu od 10 km oko njegove lokacije na otvaranju novog pogona sa 60 zaposlenih (napredujemo: još 599.940 i rešen problem), nego eto, samo malo reguliše saobraćaj da može lakše da se prolazi.

Pa smo naučili da žene rađaju decu samo da ne bi išle da rade, nego da bi lapale od države, pa kad šušne 15.700 dinara za dvoje dece, da vidiš te radosti! I ko je blesav da radi kad mu dođe toliko para za samo dvoje dece! I ko tolike pare može da potroši! I nije istina to što pričaju da studenti druge godine ekonomskog fakulteta lepo žive pišući za 50 € po komadu seminarske radove od pet stranica studentima mastera privatnih fakulteta (nego to rade za 40 €!) i uostalom šta se to vas tiče ako fakultet ima akreditaciju, mada nije više megableja nego nezbitanga. Uostalom, ne pitajte šta država može da vam otme, nego se pitajte šta vi možete da otmete od države, rekao je još Hamurambi u svojim preambulama.

Pa smo naučili da treba da otvorite firmu u inostranstvu, pa da onda otvorite pogon u Srbiji, jer tako će vam država dati subvencije koje dobijaju samo strani ulagači, a ostale ko j… Šiša! A ostale ko šiša! Pa smo videli kako treba biti kadar stići i preteći i na svakom mestu kritikovati koga stigneš, a ko to kaže ko to laže da ću da se kandidujem za predsednika, svaka mu dala svaka mu čas sram ga bilo što to priča. Obaška što onaj veli da se možda neće više kandidovati (ako mu žena dozvoli da se ne kandiduje!), jer ako se kandiduje, šta vredi drugima da se kandiduju, jer njegovo kandidovanje će zaseniti značaj drugih kandidatura, pa onda kako da se kandiduje? Bolje da se ne kandiduje, e da mogu i drugi. Da se kandiduju, to jest, ako slučajno nije jasno šta da mogu i drugi.

Pa smo naučili šta ima ko da se meša što smo objavili četrnajz strana čitulja jedne tragično i nasilno preminule osobe iz sportsko-hemijskog miljea, pa smo još usput naučili kako se godinama stiče novinarski ugled, a kako brzo praćakne u blato kad objaviš nešto iz neproverenog izvora, a tek kako je to tek nekolicini bitno, dok plebs i dalje samozadovoljno prducka u uglu kauča pred televizorom i savršeno ga zabole patka ko je ostavio te majice u svlačionici i šta, uostalom, koga briga za majice, neka nose majice ako im se nose majice, mi evo nećemo i e baš nećemo da nosimo majicu sa likom Sunđer Boba jer nije pobedio na Ist Riveru, a bogami ni majicu sa likom Boba Dilana dok se ne izjasni da li će primiti ili neće primiti Nobelovu nagradu za književnost.

A majicu sa likom Kita Ričardsa bismo nosili uvek, pristao on ili ne pristao da primi Nobelovu nagradu za hemiju.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 23. oktobar 2016.”

Kad poludim, biću premijer.
Vesna Denčić

Moglo bi se reći da su nam preostali još samo aforizmi. Onda će neko brže-bolje da poviče kako je moguća i aplikacija govnjive motke. A onda, kao da nismo ni prekidali nit revolucionarne misli, neko će čilo da zaurla “Kad ćemo već jednom da ga skidamo”. Uto neko sa strane dobacuje da ga mi nismo ni oblačili, pa šta ima da ga skidamo, dok će neko drugi podsetiti časno vikalište da smo ga ipak demokratski izabrali, sa sve nizom ispraznih krilatica o posledicama činjenja i nečinjenja, biranja i nebiranja, Mirko pazi metak, dobro veče dragi gledaoci ovo je dnevnik a tvoji su kapc’ teški, vinter iz kaming i sve o tome.

I nije toliko problem što se te rasprave vrte u krug, sve do nekih izbora u kojima bez greške pokažemo svoje pravo lice, u međuvremenu sprovodeći razne tehnike svejednosti dok nam se valjaju nove bombonice za zbogom pameti. Problem je u tome što smo ostali hrabri samo na rečima, u virtuelnim zonama i onda kad onlajn tehnikama lečimo svoju dokonost, slabost da činimo i nevoljnost da preduzimamo.

Lako je pričati. Teško je preduzeti, jer još uvek imamo šta da izgubimo. I što reče onaj, a to beše najveća demagogija koju smo čuli pre 25 godina: “bavim se politikom zato što ona želi da se bavi mnome, pa da je zaskočim”. Mi nećemo tako. Eventualno možemo da kažemo, ali to nije namera već činjenica: “Izbegavam politiku jer me ona ionako sustiže”.

Ne možete se osloboditi. Ne možete pobediti. Ne možete ništa promeniti.

Niko nije uzviknuo “Ko? Je l’ ja?”. Eto, vidite.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 16. oktobar 2016.”