Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Upozorenje: ovaj tekst nije preporučljiv za osobe mlađe od stotinu pročitanih knjiga. Upozoreni ste.
Aj’ pa živeli: ovo je stoti prilog na blogu po imenu Suština pasijansa. Dosadašnje putovanje je trajalo 420 sati i dva minuta.
I skoro da ne poverujete, svašta se desilo za tih sedamnaest i po dana. Više nego prosečnom gledaocu ružičastih TV programa za sedamnaest i po meseci godina. A još sam se i uzdržavao, boktemazo.
Količina naučenih pouka je tolika da je to teško izdržati….
Mogu na prste da izbrojim prilike kad sam do poslednjih detalja upamtio epizodu kupovine neke ploče. Ko je mogao da pretpostavi da će baš ta ploča utemeljiti neke moje kasnije potrage?
Posle prve ploče koju sam kupio sutradan posle gotovo incidentalnog useljenja gramofona u moj sobičak, veoma brzo sam širio svoju vinilnu fonoteku. Ne baš da je bilo mnogo novca, nego je ploče krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih stvarno bilo lako kupovati. Za manje od dve godine, do polaska u drugi razred srednje škole, u mojoj fonoteci se nalazilo oko 150 ploča na kojima sam znao naslov svake pesme. Ama, znao sam svaki ton i svaki krc.
No, tih prvih dana je bilo najzanimljivije: štedeo sam svaki dobijeni dinar ne bih li kupio još jednu ploču. A kada dođe letnji raspust, zaradio bih neki dinar radeći u polju. Onda bih otišao u posetu tetki u Zemun, a vraćao bih se sa desetak ili više ploča… I zamislite samo facu prodavca u prodavnici PGP RTB u Makedonskoj ulici u Beogradu kako čita spisak koji mu daje golobradi klinac. Valjda je mislio da je neko drugi sastavio listu i poslao mene da kupim ploče; otkud je mogao znati da sam većinu naslova prepisao iz prvog izdanja Rock enciklopedije, koja je bila objavljena u leto uoči mog ulaska u svet muzike sa vinila. “Šta želiš od ovoga”, pita me. “Sve redom što imate, pa koliko novca bude”, glasio je odgovor. Pet minuta kasnije, na tezgi se nalazilo sedam ili osam ploča. “I ti baš slušaš Hendrixa…” “A zašto da ne”, odgovaram. Lik se nasmeja srdačno i reče, pokazujući na ostatak spiska: “Ove ploče nećeš naći nigde. Ove tri ćeš naći u Jugotonu, tu iza ugla, u Nušićevoj. A za ovu ploču – ama, otkud ti znaš za ovo, boga ti dečijeg – pokušaj u papirnici u Kosovskoj. Ili tamo ili nigde.”
Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 2: Odavde nema izlaza”
Ima već sedam godina da koristim prosumer fotoaparate. Jedna od bitnih osobina te klase aparata jeste rad u tzv. RAW formatu. Svaki proizvođač ima svoj format, ali poenta kod svih je potpuno ista. Na maloj studiji slučaja, pokazaću vam zašto je RAW moj dobar drug.
Najzanimljiviji detalj koji se tiče RAW formata zapravo uopšte nije tehničke prirode. Gotovo suludo, kojekuda po forumima i diskusionim grupama i dalje traju rasprave “JPG protiv RAW”, a količina agumenata na obe strane je tolika da više ne vidimo šumu od silnog drveća. Ipak, najveći trik je u tome da znate šta možete očekivati od neke situacije. Ako eliminišemo sve posebne elemente, poput duboke štampe za koju je poželjan 16-bitni TIFF format, pa gledamo samo na eksploataciju digitalnih fotografija na uobičajen način – na monitorima, televizorima i, u poslednje vreme, na tabletima i u foto-ramovima, tada uvek dolazimo na isto: direktno ili konverzijom, dolazimo do kolekcije JPG fotki. Pa čemu onda tolika buka? Čemu RAW format?
Trik je u onome između fotografisanja i proglašenja gotovog rezultata. Ako je to samo transfer sadržaja sa memorijske kartice fotoaparata na disk računara ili neki CD/DVD, onda zaista nema potrebe da držite bilo šta drugo nego JPG, i to u nekom osrednjem kvalitetu. Štedite svoje vreme i kapacitet skladišta tako što ćete brzo skladištiti svoje gomile JPG datoteka.
Pre ili kasnije, poželećete da popravite neku fotografiju. Možda ćete to hteti da učinite da biste popravili utisak ili ispravili neku trivijalnu grešku, a možda želite da izvedete nešto više i običnu fotku pretvorite u izazovnu. Nešto o tome sam već pisao ovde, pa bacite pogled. Kako god, predviđanje da ćete fotografiju verovatno obrađivati vas vodi u RAW kao poželjni format. Evo i zašto.
Još jedan prilog sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovo je tekst o ljubavi prema knjizi.
Ova priča je prvi put objavljena u specijalnom novogodišnjem dodatku u časopisu PC #118, u januaru 2006. Tema tog izdanja je bila fascinacija Internetom u počecima primene. Međutim, za mene je to bila prilika da učinim omaž svom pokojnom prijatelju Bogdanu Lazičiću, čoveku koji je učinio ogroman uticaj na mene, a o čijoj tragičnoj sudbini sam saznao prekasno. Neke informacije u ovom članku su zastarele posle dužeg vremena, ali to je zaista daleko od svake poente.
Čika Bogdan je bio jedan od junaka mog detinjstva. Iako slabog zdravlja, a po godinama bliži mom dedi nego mom ocu, kome je pomagao u bravarskoj radionici u kojoj sam voleo da smetam, bio je vrckavog duha i voleo je moje društvo. Veoma rano je prepoznao u meni sklonost ka knjigama, pa mi ih je donosio, jer sam rano naučio da čitam. Tetka Jucika, njegova supruga, radila je u gradskoj biblioteci, pa je birala za mene i neke knjige koje su prevazilazile moj predškolski uzrast. Oni su najodgovorniji za moju doživotnu ljubav prema knjizi, što je dar na kome nikad nisam uspeo da im se zahvalim kako dolikuje.
“Hoću svoj deo, nećete da me prevarite!”… “Ne može brže, jurimo trideset!”… “I ti ćeš tako kume, samo sutra!” – tako sam godinama doživljavao online kupovinu. Do jutros.
Posle ko zna koliko odlaganja, snabdeo sam se platnom karticom kojom mogu da plaćam na Internetu. Uzgred, to nije ona kartica za koju su mi u banci rekli da prolazi u takvim transakcijama (nije uspelo nijednom – na tačno pet mesta u zemlji i inostranstvu), ali da sad ne budem sitničav.
Jedne večeri sam lutao Amazonom, pregledao knjige koje su mi zapale za oko, pa se najzad i odvažio da naručim jednu. To do sada nisam radio: na moju adresu su do sada stizale porudžbine iz Amazona samo dvaput, oba puta DVD-ovi. Jednom je to bio film Europa Larsa von Triera, poklon kojim me je dobar drugar u pečalbi tada iznenadio. Drugi put, beše to Schumacherova verzija rok-opere Phantom of the Opera, kojom sam jednom iznenadio Jasnu (ala je bilo cike!). Ali, opet je dotični drugar kupio taj DVD za moj račun sedeći u Fritaunu, bože me prosti, samo zato što sam tad živeo u državi mimo sveta (kao da je sad bolje) i nisam mogao da učestvujem u globalnom platnom sistemu.
A sad knjiga. Najzad knjiga.
Sprema se redovni popis. I gle čuda, opet ćemo morati da odgovaramo na idiotska pitanja. Ovog puta, ako popisivač opet bude popunjavao upitnik grafitnom olovkom, izbaciću ga iz kuće.
Ne znam zašto su pomerili popis stanovništva za oktobar. Dobro de, kolektivno pamćenje u Srbalja je kratko, niko se više i ne seća da je po prvim najavama trebalo da počne u aprilu. ali, to nije problem, nego nešto drugo. Državni aparat definitivno pati od prokrastinacije. Možda hoće da iskoriste prigodu, pa da politički cirkus koji nam se sprema za sledeću jesen koliko-toliko preinače u višeslojnu papazjaniju u kojoj niko ne ume da se snađe. Hleba, igara i redovnog popisa! Zabiberimo to što bolje, rekoše organizatori popisa, pa uspostaviše niz pitanja kojima će pokušati da naprave budale od nas. Saznajem da idu i dotle da prete nekim idiotski visokim kaznama u slučaju da građanin odbije da odgovori na upitnik.
Ali, čak ni to nije problem…
Možda je sve moglo da bude drugačije. Ali, danas sam ponosan na sebe što je moj prvi vinil u fonoteci bio baš ovaj. Pa šta ako sam ga otuđio? Imam drugu ploču. I kasetu. I CD. I MP3. I FLAC.
Moje muzičko odrastanje je trajalo dugo. Ama, predugo. Duže nego životno. A opet, kako to da podelim? Muzika je jako važan deo mog života i ja ne mogu da licitiram svoja iskustva poštovaoca muzike odvojeno od mnogih drugih životnih iskustava. Zato je najbolje da se vratim na početak… Dobro de, možda ne baš sasvim na početak, nego na onu scenu koja u sebi nosi takvu simboliku.
Prvi gramofon sam dobio tek 1979. godine, jer moji roditelji nisu imali baš previše razumevanja za moj nagon za aktivnim slušanjem muzike. Verovali su da je krljavi kasetofon sasvim dovoljan za moje potrebe. Klimavi gramofon se desio sasvim slučajno, čistim proviđenjem, zahvaljujući prekasnom odustajanju od kupovine nekakvog frižidera. Elem, u doba socijalizma je važilo da možeš da vratiš robu koja ti se ne dopada, pod uslovom da poznaješ prodavca, ali pare ćeš dobiti nazad kad se poljubiš u lakat. Umesto toga, bio si slobodan da u istoj prodavnici uzmeš neku drugu robu u istoj vrednosti. I tako, umesto frižidera, u kuću su uneta dva lustera, jednako ružna stojeća lampa i – gramofon. Taman za kusur uzeše i dva singlića: Joe Dassin, L’Ete Indien; Parni valjak, Ulične tuče/Stranica dnevnika. I eto, to su, zapravo, moji prvi vinili, a ne ploča koju stvarno nazivam tim imenom.
Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 1: Sasvim logičan početak”
Suočimo se sa činjenicom: otkad smo napustili fotografiju sa celuloida, postali smo neprobirljivi. Da li cena digitalnog snimka devalvira ideju o fotografiji? Šta učiniti sa prosečnim snimkom? Ja predlažem da date poslednju šansu potencijalno vrednim fotkama.
Sasvim sigurno, čuli ste za onu parolu da digitalna fotografija ne košta ništa, u smislu da nema utroška materijala, a da su cene utroška struje i amortizacije digitalnog fotoaparata dovoljno male da bismo smeli da ih ignorišemo. Da, to je tačno, ali izgleda da smo zloupotrebili tu činjenicu, pa onda besomučno fotografišemo, uglavnom proizvodeći gomilu digitalnog smeća koje, eventualno, može da ima neku sentimentalnu vrednost, ako i to.
Pravo značenje stava o mizernoj ceni digitalne fotografije se, zapravo, svodi na cenu greške. Slobodniji ste da eksperimentišete i da se ne nervirate ako vaša zamisao ne daje željeni rezultat. To je ono što će vam svaki profesionalac potvrditi kao jednu od najdražih posledica prelaska na digitalnu foto-tehniku. Negde sam pročitao tvrdnju jednog profesionalca da mu je samo godišnja ušteda na odbačenim dijapozitivima bila dovoljna da opravda kupovinu vrhunskog digitalnog fotoaparata!
Dakako, i dalje ste slobodni da škljocate kao da ne postoji sutra, ali ostaje dilema šta ćete raditi sa prosečnim i manje uspešnim snimcima, onima koji u vama izazivaju sve jače talase razočarenja dok ih gledate.
To je tema za koju sam postao zainteresovan kad sam i kod sebe samog primetio da ponekad preterujem u broju snimaka umesto da razmislim o onome što želim da dobijem. Kad sam naučio da se obuzdavam (što sada činim uvek osim na turističkim putovanjima), otkrio sam drugi problem: rezultati ponekad nisu dovoljno dobri čak i kad uložim svoj skromni maksimum. Prosto, moj prosumer fotoaparat (Canon Powershot G6) ima neke dobre atribute, ali ipak nije na nivou bilo kog DSLR aparata (a zašto nemam DSLR, druga je priča). Ili nije dobro doba dana, poput one fotke uslikane u dva popodne, a nema druge prilike za slikanje. Ili ja pogrešim iz sto razloga. Ili se zadesi neka od stotinu drugih stvari, pa fotografija, prosto, ne funkcioniše.
Ako fotografija ne funkcioniše, a prilikom slikanja ste imali ideju da će ona uspeti, tada možete dati šansu postprodukciji kao poslednjem pribežištu.
Nastavite sa čitanjem… “Treba li odbaciti dosadnu fotografiju?”
