Tag: beli svet

Windows 95: kao da je bilo juče

Na današnji dan pre šesnaest godina, bili smo svedoci najveće marketinške kampanje u istoriji široke potrošnje. Sećam se dobro te stihije.

24. avgusta 1995, objavljen je Windows 95, čime je započeto novo poglavlje u primenjenom računarstvu.

Loading Windows... Loading... Loading... Loading.... Loading.... Lo...

Sad bih ja vama mogao da pričam o tome dan i noć, ali zarekao sam se da se neću baviti idiotskim temama na Suštini pasijansa – a računarstvo je svakako idiotska tema. Pominjem to, stoga, da bih zabeležio jedan kulturološki bitan trenutak u istoriji primenjene tehnologije. A Windows k’o Windows, mo’š misliti… Malo sam ga koristio, pa sam prešao na Windows NT.

Zato je prikladno da vam ispričam vic.

Nastavite sa čitanjem… “Windows 95: kao da je bilo juče”

Hitni apel Suštine pasijansa

Mora nešto hitno da se preduzme, inače smo obrali bostan, a možda nam i Angela Merkel pošalje novi set zahteva koji će postati preduslov za otvaranje šanse za mogućnost da nastupi šansa da se takoreći zamalo pokrene teorija da bi se pokrenuli nekakvi pregovori o kojima smo zaboravili sve još od vremena kada je ova rečenica započeta.

Zbog toga, Suština pasijansa upućuje javnosti sledeći apel:

Nastavite sa čitanjem… “Hitni apel Suštine pasijansa”

Trodimenzionalne panorame prirode

Da vidite kako ljudi od akcije prikazuju lepotu prirode na Internet!

Ima tome već neko vreme, taman toliko da sam izgubio izvor na kome sam našao prikaz ove sferne panorame. Uglavnom pogledajte: klik na ovu sliku će vas odvesti na stranicu na kojoj je panorama osposobljena za interaktivni pregled:

3D panorama duplog luka od kamena

Koliko god da me je oduševio ovaj prikaz (što se tiče ovog nacionalnog parka u Juti, ima toga još: pogledajte ovde), malo sam se rastužio jer nema neke slične prakse kod nas. Tokom avgusta planiram da vidim mnogo od prirodnih lepota Srbije, a ništa od toga kuda idem ne postoji u ovakvom prikazu. Ja, nažalost, nemam resursa da napravim tako nešto, a rado bih to učinio.

Možda da predložim resornom ministru takav projekat? Milion njemu, milion meni, a neka panorame napravi foto-sekcija neke osnovne škole iz okoline u znak zahvalnosti što smo im donirali dva najjeftinija digitalna fotoaparata koja mogu da se kupe na tržištu…

Puste želje, pusti snovi.

(Via)

Pepeo i sneg, pero u vatru

Naišao sam na umetničku video egzibiciju koja me je oduvala. Odvojite malo vremena, nećete se pokajati; pomeriće vas u duši bar malčice. A ko zna, možda vas čak i potakne na neko aktivnije razmišljanje.

Kroz istoriju, naše shvatanje i odnos sa životinjama imaju korene u mitovima i legendama. Dosad su ta predanja bila svojstvena kulturama, regijama i plemenima. Jednočasovni film Ashes and Snow i dva kratka “haiku” filma premošćavaju geografske i kulturološke granice, povezujući modernog čoveka sa totemskim životinjama koje dotiču naše biće.

Gregory Colbert je video umetnik i fotograf iz Kanade koji stoji iza projekta Ashes and Snow. Stvaran deset godina tokom dugih putovanja umetnika po svetu, a zatim prikazivan na mnogim mestima, projekat je zamišljen kao neprekidna nomadska prezentacija koja nikad neće stati. Zahvaljujući tom neobičnom konceptu, izložbu je do sada videlo preko deset miliona posetilaca, što je čini najbolje posećenom posebnom umetničkom postavkom u istoriji.

Taj uspeh nije slučajan. Pogledajte ovo:

 

Ovaj neverovatno lepi i uzbuđujući video isečak je samo delić onog što možete otkriti ako budete prošetali online izložbom na matičnom sajtu. Učinite sebi uslugu: posetite taj sajt.

Feather to fire, fire to blood, blood to bone, bone to marrow, marrow to ashes, ashes to snow...

(Via)

Ko kosi, a ko vodu nosi

Baš sam juče ispratio jednu raspravicu na temu hipoteze kako je jedna kompanija nekad tobože bila dobra, a sad je tobože zla – a ono samo čini sve što je u njenom interesu da ugodi sebi… I onda naiđoh na ovu sliku.

Možete vi voleti ili ne voleti statistiku, ona je uvek surova. I uvek prikazuje tačno to što kreator statistike ima nameru da prikaže… Pazi ovo:

Deder da vidimo ko kosi, a ko vodu nosi...

U čemu je kvaka sa ovom statistikom?

Vrlo je prosto: najpre, ona dva desno su probijala led socijalnog umrežavanja. A onaj levo je regrutovao prvi ešalon korisnika među nekoličak desetina miliona postojećih korisnika naloga e-pošte u okviru iste kuće. Najzad, i jedna i druga premisa su upotrebljene kao resurs za nalaženje optimalnog načina da se izazove potražnja za servisom.

Simpatično mi je to što su mnogi neštedimice krenuli u uporednu analizu toga šta nudi fejsbuk, a šta gugao+. Pritom neki kanda ne kapiraju da to nisu servisi sa istim vektorom razvoja. Najviše mi se, pak, dopala jedna pomalo idiotska, ali moguće tačna konstatacija da će vrlo uskoro fejsbuk ostati dominantno ženski, a gugao+ dominantno muški medij za druženje. Nisam bio dovoljno strpljiv da pročitam argumente, a URL nisam sačuvao (a da ga sad tražim – neću), pa nemam link za vas. Izgleda da ćete morati da mi verujete na reč.

(Via)

Interaktivna prosidba

Jedan romantičan tip, prijatelji u multipleksu, dobra ideja – i eto originalne prosidbe. Pazi ovo…

Mora se priznati da je bilo uspešno Winking smile

(Via)

Razlika između tuge i statistike

Da li bi ponekad bilo bolje da prećutimo reakciju nego da je ispoljimo onako kako smo to učinili ovih dana?Citat dana dolazi od mog druga i imenjaka:

 

One death touches us, many deaths is only statistics. What better proof than the ratio of outpour of grief for Amy vs. 85 death teenagers in Norway… If medium is indeed the message, then the news about us is not good news.

Dragan Todorović, književnik

Verovatno će neko poželeti prevod. Ajde-de:

 

Jedna smrt nas dotiče, mnogo smrti je samo statistika. Ima li za to boljeg dokaza nego ako bismo uporedili izliv tuge za Amy u odnosu na 85 smrti tinejdžera u Norveškoj… Ako ovo zaista nosi neku poruku, tada vesti o nama samima nisu dobre vesti.

Skidam kapu, brate Todo.

(Tnx Toda via fb)

Maču Pikču: prvih sto godina

Danas se navršava tačno stotinu godina od otkrivanja jednog od najzanimljivijih arheoloških lokaliteta na svetu. Google je zaboravio da napravi doodle, ali ja ne zaboravljam da pomenem tu činjenicu. Hot smile Maču Pikču je jedno od nekoliko mesta na svetu za kojima čeznem da ih ugledam svojim očima.

Jedno od malo preostalih mesta za kojima čeznem...

U dve reči: Maču Pikču nije vukojebina, jer to mesto je previsoko da bi ga pohodili vukovi. To misteriozno i sveto mesto Inka se nalazi u zoni orlovog leta, na visini od 2.350 metara nadmorske visine, na mestu u državi Peru koje se okvirno može nazvati graničnim pojasom između Anda i Amazonije. O veličanstvenosti tog mesta mnogi su pokušali da troše reči; ja ne bih ni da pokušavam, jer znam da ne bih uspeo. Uostalom, čak se i stručnjaci još uvek mačuju svojim hipotezama o pravoj svrsi tog grada Inka.

Prva zabeležena poseta Maču Pikčuu se desila 24. jula 1911. godine. Američki istraživač i lovac na blago po imenu Hiram Bingham popeo se tog dana uz liticu koja se pružala iznad doline niz reku Urubamba, severozapadno od grada Cusco, praćen delom svoje ekipe iz ekspedicije koja je organizovana na univerzitetu Yale. Zatekao se na mestu za koje nisu znali ni konkvistadori: dugo je potrajalo dok Bingham i ekipa nisu shvatili da su našli nešto o čemu nisu ni slutili da postoji…

Neću da vas davim faktografijom: ili ćete sami naći više ako vas zanima ili nećete upamtiti ni ovoliko ukoliko vas ne interesuje. Završiću samo sa dva podatka: UNESCO je 1983. obeležio Maču Pikču kao lokalitet svetskog nasleđa; a kada je populacija na Internetu pozvana da glasa o sedam svetskih čuda novog veka, ovaj lokalitet je ušao u konačnu listu.