Пронађи мачку.
Да се подсетимо старе разоноде
Tag: beskorisno znanje
Статистика, наша дика
…што пожелиш, то наслика – рече ВИБ. Или, данашњим речима, “не веруј статистици коју ниси лично наштеловао”. Или “пре рата нисмо имали ништа а онда дошли Немци и однели нам све”. Или оно о бројкама које не лажу, што рече Лајави.
Статистика може да докаже свашта, методом погодног узорка. Да не причам у празно, ево узорака.
(ево и велика и велика)
А сад, анализа. Статистичка. Поредимо 2012. и 2017.
Crtice o zamkama
Jedini način borbe je obrazovanje, koju moramo da shvatimo kao neprekidni proces čiji je krajnji cilj uspešno promišljanje sopstvenih postupaka
Mladi losos rađa se iz jajeta u hladnim vodama potoka severnoameričkih planina. Tokom života postepeno se spušta ka nižim vodama, da bi se, kao pripadnik desetog dela početne količine izleglih jaja, perspektivni lovac na manje ribe konačno skrasio u posledičnom okeanu, Atlantskom ili Tihom. Par godina kasnije, u vreme seksualne zrelosti, taman tokom opadanja leta i blagih septembarskih dana, dok naša deca kreću u školu, losos kreće u monstruozno putovanje nazad u potok u kome je proplivao, uzbrdo kroz reke i vodopade, obično uz više od hiljadu kilometara puta i više od dve hiljade metara visinske razlike. Kada stigne na svoje odredište, slede klasična scena seksa u plićaku, polaganje jaja i smrt.
Историја екраноспаситеља (5)
Пошто сам решио техниче заврзламе, … ма не, наравно да нисам све, томе краја нема. Али, ајде рецимо да је довољно добар да пристанем да га сам користим, остало је да се спакује и испоручи. Коме? Па, ко скине инсталацију, окачио бих га негде за фрај, да се одужим братији за све оне бесплатне ствари које користим.
Ту по
стоје две зврчке: треба некако да се зове, и треба Пенџери да га прихвати. Око имена, хм, Фокс мора некако да уђе у име, а да се опет зна да је ово screen saver. Невоља са енглеским је што screen значи свашта, и сито и заслон и просејати и прочешљати (безбед(ооо)носно) па чак и екран, а и saver значи свашта, и штедишу и онај колут што виси на броду. Да у назив ставим спасилац, звучало би као да ми се ту нешто дави. Штедња, пак, пре спада у банкстерај па још горе звучи, а и нема више смисла технички… Јер, код катодних монитора јесте умео фосфор да се троши и остајале су црне контуре најчешће осветљених пиксела – имало је смисла писати нешто за поштеду екрана (а не спасавање – кад се истроши нема му спаса). Код ових попљесканих не нагорева ништа, не троше се тачке, не треба уопште. Пошто не може ово, не може оно, остаје да се зове Фоксов Екраноспаситељ (што сам вам одао у наслову, извин’те на мањку напетости). Ту сам већ чуо глас који каже да је реч спаситељ резервисана, међутим већ давно сам одлучио да не признајем никоме монопол на језик, а камо ли на поједине речи. То је, дакле, решено.
Остао је други проблем.
Историја екраноспаситеља (4)
Е, да, треба да прикажем фотку. Има ту више начина – да је поставим као позадинску на онај образац, или да је поставим као засебан објекат на њ, или да је префарбам преко њега. Хмм..
Пробао сам прво ово треће. И радило је, док је радило, а онда су почеле да натрчавају фотке са којима није радило. Јер, сваки крштен програм за приказивање фотки (укључујући и овај који користите док ово читате) мора да има неки начин да изађе на крај са лошим фоткама. То крштавање је било повуци-потегни, и ваљда тек пети начин је радио тако да 1) прикаже сваку фотку, 2) не закуца машину, 3) не закуца екраноспаситеља, 4) уредно врати меморију кад му више не треба (прешао са веће фотке на мању), 5) уме да се снађе са лошим фоткама и 6) издржи тако три дана и још увек ради. На крају је испала нека варијанта оног засебног објекта.
Е сад шта је лоша фотка? За оштрину и остало је јасно, за умјетнички дојам се пита Милка Бабовић или сам гледалац, али у овој прилици лоша је фотка која не може да се прикаже. Да ли у заглављу пише нека будалаштина, нпр ширина неколико милиона или само 4 пиксела, или заглавља ни нема, или је фајл од нула бајтова… свашта је могуће.
Ово десно није фотка са грешком. Види ли се? Види се. Дакле фотка је добра. То што ми очекујемо да ће ту да се види лице, а уместо тога видимо ову салату (због лоше везе и скајпетовог сналажења у тој прилици), то значи да нам се фотка не свиђа, није испала како мислимо да треба, али она није фотка са оном грешком. Оном због које не може да се прикаже. То сам решио тако да га не решавам: ако не може сад да се прикаже, неће моћи никад, дакле бриши тај слог и довуци неку другу фотку на екран.
Историја екраноспаситеља (3)
Истом приликом сам и, најзад, почео да приказујем слике. Сад већ знам где су ми монитори, дакле на сваком од њих направим по форму да приказује по једну слику, и нешто да одбројава време кад треба да се пусти следећа слика.
Е, да је то тако просто. Прво што реч “форма” нема везе, јер у ствари (у овом контексту) значи образац, где на екрану опонашамо оно што је било на папиру, ишпартано, са предштампаним називима и празним местима за попуњавање. Што сваки образац на екрану и ради – има објашњење шта где треба да се упише, и има места где ће то да се уписује. Не оловком, него има да се куца, кликће, скроља или шта већ, ваљда је тако и лакше. Успут има места и за сличице. У овом случају ама баш ничег осим слике ни нема, какав ми је па то образац. Треба ту боље име.
Д
акле, план је овакав: тајмер подесим да окида сваке 4 секунде (или ту негде, зависило би од броја монитора… да негде закачим трећи па да пробам, можда бих смислио како да срачунам интервал). Памтим који је текући монитор, на њему прикажем фотку, па запамтим следећи као текући. Ако нема следећег, онда опет први. Дакле не први-други-први-други, него овако, да ради за било који број од 1 до ен, а што је међу основним разликама између програмерског и нормалног размишљања. Нормално је да се решава свој случај, имам два монитора и шта ме заболе ако неко има девет. Програмер нема тај луксуз, јер ако напише тако да покрива један или два, сутра ће да га зове муштерија која их има три. Има да кукумавчи, спомиње ситну децу, свеце, родбину и неће паре назад него хоће решење у року од одмах или јуче. Зато, треба мислити унапред.
А писано је, у програмерским фајловима староставним, да никад нема времена да се уради како треба, али увек има времена да се уради двапут. Кад га већ пишем за себе, без рокова, нека буде како треба.
Историја екраноспаситеља (2)
Да не бих питање која слика иде водоравно а која усправно решавао накнадно, у табелу са сликама ваља да упишем величину. И размеру, да је не бих рачунао сваки пут кад приказујем слику. А тада би ионако било већ касно, треба да знам пре тога.
За тако нешто треба да прочитам фотку, е сад у ком формату је читати, питање је сад. Као голу гомилу бајтова, па онда да чупам заглавље из тога па да то рашчитавам? Тешко, скоро немогуће, јер су то стандардизовали десетак пута и свако се држи неког стандарда. Почео сам да читам спецификације тога и дигао руке од ћорава посла, могао бих с тим да се играм летњи дан до подне и да на послетку опет не покријем све постојеће формате. А вероватно их не користим све (дакле урадио бих нешто непотребно) а још вероватније би временом наишао још неки који досад нисам срео (дакле нисам урадио све што треба). Уместо тога, ако Ејси Диси из 1998 уме да прочита све што ми треба, онда ваљда и свеж Виндоуз (од милоште зван Пенџери) уме то исто, па ћу да упослим њега.
Дакле, учитам фотку, очитам њену висину и ширину, поделим да добијем размеру, помножим да добијем величину па све то упишем. Поље за величину ми се зове fot_mpiks, јер сам намеравао да уписујем мегапикселе, али сам се предомислио и рачунам на кило, а онда ме мрзело да преименујем поље. Да је ово нешто озбиљно, већ бих дошао себи из будућности да се мало ишамарам, јер ствар са погрешним именом је као комад намештаја на погрешном месту: непогрешиво циља ножни прст кад не гледам куд идем. Ал’ нека га овог пута.
Следећа верзија, дан касније. (Следи пасус са закучастом програмерском логиком, прескок!) Прва ствар је да проверим датум на свакој фасцикли и сравним са датумом у табели. Ако је исти, значи да у њој нема промена од прошлог пута, те да не проверавам фотке – ништа није додато, ништа измењено, ништа обрисано. За проверу нових и измењених фотки, идем кроз фасциклу и проверавам да ли је фотка већ уписана. Ако није, додам. Ако јесте, сравним датум (и време, до у секунду) па ако је новија, освежим. За обрисане бих морао обратно, да читам из табеле, па да проверавам сваку од њих да ли још постоји. Пошто ретко бришем (добро, понекад премештам, што му изађе на исто, нема га више), то би значило да у 99,9% случајева само проверава и не ради ништа. Нећу то, о том потом.
Нова ствар, логовање, ака деловодник. Кад се пише овако нешто што треба да обради хиљаде случајева, нема друге него да се тури комад који ће да бележи шта се ради, и то нарочито грешке. Лакше је то после прелистати него бечити очи пола сата, корак по корак, док не наиђе случај.
Историја екраноспаситеља (1)
Ретко ми се дешава да овако не знам одакле да почнем, јер могу да почнем са десет места и опет стигнем куд сам наумио. У недостатку јачег стваралачког поступка, дакле, опет класична хронологија. Од почетка. Осим што начело истовремености мало кеца ту хронологију у лево око, а почетака има колико ти душа иште.
Један од могућих почетака би био “опанчари иду боси”, односно она урбанизована легенда да нико није Цезар у свом селу, да су лекари најболеснији људи, да код електричара стално искаче осигурач… и да програмери највише кукају на софтвер. Ово би могла да буде контра томе, нешто као кад столар после разних витрина и фотеља направи себи хоклицу. Програмер пише нешто за себе, ех.
Дакле, хронологија. Ћерка хтела да се венчају на плажи, а пошто је било бар 4-5 добрих фоткалица и један видео професионалац, фотки је било у изобиљу. И онда, ћаскајући са ћерком преко скајпа, приметим у позадини да је зет поставио да му се те фотке врте, да се смењују на сваких пет секунди, што је и иначе стандард. Ал’ није пустио то из неког посебног програма, него има такав скрин сејвер. Хм, а што немам ја? Па зато што то иде уз Виндоуз 7 а ја терам нешто друго. Хммм…