Tag: biblioteka

Nedovoljno polica

“Ludilo” je počelo malo posle crtanog animiranog filma. I mada nam je ponekad muka od toga, u stvari se plašimo trenutka kada će da prestane.

U čarobni svet knjiga ušli smo preko stripa. Logično. Negde po prašnjavim vitrinama brižljivo čuvane epizode Asteriksa (štampane kao posebna izdanja Politikinog zabavnika) čekale su da dođe naslednik, a onda i da naslednik nauči “svih sto slova azbuke”. Malo samostalno, a malo uz glumu tokom kućne podele uloga, epizodu Naselje bogova naučili smo napamet. A ubrzo smo odredili i koju epizodu ćemo kog dana nositi na plažu.

Da li smo obilazili pogrešne knjižare, tek knjiga za decu štampanih na ćirilici slabo smo nalazili. Cenim da prosečan tekst odštampan na ćirilici zauzme bar 30% više nego odštampan na latinici, te da je izdavačeva računica jasna, ali mi još uvek ne znamo sva latinična slova, a i ova koja znamo ne zadovoljavaju naš apetit za pisanim tekstom.

Pa onda traži da li ima nešto interesantno po bibliotekama (čoveče, one još uvek postoje!?) kod rodbine, komšija,… Iskra ljubavi prema knjizi postoji – dajte nam gorivnog materijala!

Nastavite sa čitanjem… “Nedovoljno polica”

Zašto nema više jednoroga

Arka je sklopljena. Kiša je počela. Minuti su ostali do potopa. Sve životinje su na svom mestu… Osim jednoroga. Jednorozi! Trči sine Seme, nađi jednoroge!

Jes’ reklama, ali sjajna!

Шворц, а богати (илити Култура 2)

Ово сам давно обећао. Лако је обећати, сви се одмах сете оне пословице о обећању и радовању, и нико баш озбиљно не очекује некакво испуњење. Но, није разлог у томе. О Култури је тешко писати. Не зато што је сложено (а јесте) него што га има много, и што је много лепше то читати.

Зато, данас, само о једном мањем делу те велике приче, и великог дела (тј магнум опуса) Ијана М Бенкса: о парама, односно како без њих. И то не у оном смислу “данас сам шворц, како ћу изгурати до сутра” него “лова није битна и не мора ни да постоји”. Како рече Фредерик Пол у Хичијима, “згртање лове има неког смисла до првих сто милиона, после већ ваља видети шта би се с тим дало учинити за човечанство, иначе губи смисао”. Бенкс не да не иде том логиком, он је потпуно заобилази. Паре су примерене оскудици, паре су средство за расподелу беде, правичну или не, и паре и стварају оскудицу. Јер, ако би сви имали све што им треба, чему паре?

Ту већ ступамо на чувени ШББКББ терен, шта би било кад би било – где је Бенкс у јако разређеном друштву. Аутора који су замислили друштво без новца има јако мало. Један пример су “Звездане стазе”, али је ту Роденбери замислио некакву врсту војно-државног социјализма, где можда не постоји економска, али итекако постоји физичка принуда. И где је Федерација једно острво чијим обалама харају разни Ференги и где се, вала, вазда нешто ратује, и зато су и они заувек под војном управом. То још није то.

У “Времеплову” је Херберт Џ Велс измислио Елоје и Морлоке, који заиста живе у савршеној хармонији без новца… осим данка у крви, тј позивања на вечеру. Хакслијев “Врли нови свет” чини новац небитним, али ту нема слободе, то је кастински систем. Рејнолдсова Демархија има сву могућу слободу, али у новчаној привреди – све важи што се изгласа, ништа није забрањено против чега није изгласана одлука, сви гласају, а шта кошта има да се плати. Чак и Хајнлајн на свом “Слободном месецу” наплаћује и ваздух. Јер све су то друштва оскудице; ничега нема у произвољнм количинама. Што ваљда нико није ни покушао да замисли, до Бенкса.

Nastavite sa čitanjem… “Шворц, а богати (илити Култура 2)”

Ko je odgovoran?

Čovek koji se dernja sa jedne terase je idiot. Čovek koji se dernja sa jedne terase, a hiljade ljudi stoji ispod terase, je političar. I to je jedina razlika, ta publika.

Jedna zanimljiva inicijativa: TV ekipa pita neke poznate ljude “ko je odgovoran?” i snima ih dok odgovaraju. I tako je red došao na čoveka kojeg poznajemo kao donosioca mašte na javu, umetnika koji ne preza od angažovane reči u svojim radovima. Evo šta on ima da kaže.

Nastavite sa čitanjem… “Ko je odgovoran?”

Доста или довољно: кад ђак не надбије учитеља

Идеје чине научну фантастику. Неки писци имају вишка идеја, неки мањка… већ сам писао о томе. Неки мажњавају од других мање, неки више, ал’ сви се ваде на то да “стоје на раменима џинова”. С тим што ни ти џинови…

Откако сам баталио телевизију, имам вишка времена увече. Имам и гомилу филмова којегде по дисковима, и погледам можда два комада годишње. Јер сам навалио да читам, и то углавном НФ. Има томе десетак година, и већ сам стигао да прочитам све што ме занимало. Дошао сам дотле да набавим по хиљаду наслова у цугу (тј пет хиљада, али од тога четири или већ имам или им фали оно Н, или су војна НФ, или су страва и ужас, или мач и магија или…).

И онда сам почео да читам редом. Абецедно. Асимова, цео циклус царевина-задужбина (а од робота прескочио оне адвокатске приче о законима и држао се само овог низа). О томе како Асимов успева да изгледа као да има заокружену радњу а да притом изостави све што му не треба за заплет, неком другом приликом. Па сам читао Пола Андерсона, Филипа Хозе Фармера, па ФК Дика, па Халдемана, па Хајнлајна… и онда видим да сам прескочио неког Леа Франковског. Ајде мало да разбијем низ и пробам неког новог, Хајнлајн ми се овде попео.

Кренем кроз серију “Конрадов времеплов” и то од нуле, тј нултог наставка серије, који је (испоставило се касније) написан накнадно, и у којем се тај Конрад ни не спомиње. Критике прочитам накнадно, као и увек, и видим да се критичарима понајвише не свиђа не само то што се Франковски олако поиграва времепловом и еквилибристиком каузалности (оно да не смеш да убијеш свог деду је лако; његово правило је да нико ништа не сме да сазна пре времена), него лагани и лежерни тон студентског препуцавања. Јер три главна лика су бивши цимери, скроз различити један од другог, а опет се некако одлично слажу и (двојица) одбијају да одрасту. Штавише, стално се кладе, угађају себи, подваљују један другом, једу, пију, забављају се и… и шта фали, њихови дијалози су врцави, забавни и сасвим уверљиви, пуни гичког хумора каквог сам се науживао уживо, то тачно тако иде. Дакле, забављају се и… окружени су харемима, отприлике чим их крене карта и онај пословно оријентисани, као одрасли, цимер крене са бизнисом и из будућности им среди све што им треба, као и све што пожеле, укључујући козметичку хирургију по целом телу па онда још штогод приде (да, један је пожелео да има највећи и добио га је). Што ме је на тренутак натерало да проверим да ли још увек читам Хајнлајна или сам стварно прешао на следећег.

Nastavite sa čitanjem… “Доста или довољно: кад ђак не надбије учитеља”

Ne mora jedan po jedan, nego 10.000 odjednom

Kako ste se i sami više puta do sada uverili, Internet je mesto na kome razne zamlate rade razne stvari, pokazujući svetu rezultate svog viška vremena i, uopšte, hvaleći se kako tim viškom vremena uopšte raspolažu. Posebnu pažnju nam privlače ludorije i beskorisni proizvodi uma koji dokazuju genijalnost autora. Poput ovog: prvih pet minuta deset hiljada filmova – sve sa zumiranjem željenog segmenta!

Nastavite sa čitanjem… “Ne mora jedan po jedan, nego 10.000 odjednom”