Tag: biblioteka

(Isečak)

…

Četvrti plenum je bio “plenum žalosti”.

Ustao sam i rekao:

“Delegati! Ako ikada budem imao decu, na zid ću im okačiti portret prokuratora Judeje Pilata, da bi deca rasla u poštenju. Prokurator Judeje Pilat stoji i pere ruke – takav će to biti portret. Baš tako i ja: ustajem i perem ruke. Priključio sam vam se samo zbog pijanstva i protiv svakog rezona. Govorio sam vam: revolucija treba da se odvija u srcu, da dušu treba uzdizati do usvajanja večnih kategorija, a da je sve ostalo što ste preduzimali, da je sujeta i siromaštvo duha, bezvezan štos i pičkin dim…

Na šta da računamo, pomislite sami! U Zajedničko tržište nas neće primiti. Brodovi američke Sedme flote neće doći ovamo, čak neće hteti ni da prođu…”

Tada su zaurlali:

– Ne očajavaj, Venja! Ne seri! Daće nam bombardere! Daće nam B-52!

– Stvarno! Daće nam B-52! Šta mislite! Smešno vas je slušati, senatori!

– I “fantome” će dati!

– Ha-ha! Ko je rekao “fantomi”? Još samo jedna reč o “fantomima” i ja ću pući od smeha…

Tada se javio Tihonov:

– “Fantome nam možda neće dati, ali zato ćemo imati devalvaciju franka…

– Budala si ti, Tihonov! Ne, ne osporavam, blistav si teoretičar, ali kad ti lupiš!… Ali, ne, nije u tome stvar. Zašto je čitava petuškinska oblast zahvaćen a plamenom, a niko, niko to ne primećuje, čak ni u petuškinskoj oblasti? Da skratim, sležem ramenima i odlazim s predsedničkog položaja. Perem ruke kao Pontije Pilat – i pred vama ispijam naš ostatak “rosijske”. Da. Nogama ću gaziti svoja punomoćja – odlazim od vas. U Petuške.

Možete zamisliti kakva se bura podigla među delegatima, naročito kad sam počeo ispijati ostatak!… Kada sam odlazio, kada sam otišao – kakve su reči poletele za mnom! To možete samo zamisliti, ja ih neću navoditi…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

A ja, sedeći u svom prezidijumu, slušao sam ta razmatranja i mislio: razmatranja su potrebna, ali mnogo su potrebniji dekreti. Zašto zaboravljamo ono čime se mora krunisati svaka revolucija, dekrete? Na primer, dekret koji obavezuje teta Šuru u Polomahu da otvori bife u šest ujutro. Izgleda, ništa jednostavnije – nego da mi, koji smo na vlasti, primoramo teta Šuru da otvara svoj bife u šest ujutro, a ne u devet i trideset! Kako se ranije toga nisam setio!

Ili, na primer, dekret o zemlji: predati narodu svu zemlju okružja, sa svim njivama i svim pokretnostima, sa svim alkoholnim pićima i to bez otkupa? Ili? pomeriti sat za dva sata napred, ili pola sata nazad, svejedno je, važno je samo pomeriti. Zatim: reč “đavo” bi ponovo trebalo pisati velikim slovom, a neko slovo bi trebalo ukinuti, jedino valja razmisliti koje. I, na kraju, primorati teta Mašu u Andrejevskom da otvara bife u pet i trideset, a ne u devet…

Misli su se rojile – tako su se rojile da sam se uznemirio, pozvao sam Tihonova na stranu, popili smo po kimovac i ja sam rekao:

– Slušaj, kancelaru!

– Šta je?…

– Ništa. Nešto si mi usran kancelar, eto šta je.

– Nađi drugog – uvredio se Tihonov.

– Ne radi se o tome, Vađa. Evo o čemu se radi: ako si dobar kancelar – sedi i piši dekrete. Popij još malo, sedi i piši. Čuo sam da se nisi mogao uzdržati i da si uštinuo Anatolija Ivanića za dupe. Da li je tako? Počinješ teror?

– Tako je… Pomalo…

– Kakav teror? Beli?

– Beli.

– To ti nije potrebno, Vađa. Uostalom, dobro, sad to nije potrebno. Prvo treba napisati dekret, makar jedan, makar najgnusniji… Papir i mastilo imaš? Sedi i piši. A zatim ćemo popiti – pa deklaracija prava. A tek posle toga – teror. A zatim ćemo popiti i – učiti, učiti, učiti…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Posle zalaska sunca, selo Čerkasovo je proglašeno za prestonicu, tamo je sproveden zarobljenik, tamo je improvizovan miting pobednika. Svi govornici su bili trešteni pijani, svi ponavljali isto: Maksimilijan Robespjer, Oliver Kromvel, Sonja Perovska, Vera Lasulič, kaznena ekspedicija iz Petuški, rat za Norvešku, i ponovo Sonja Perovska i Vera Lasulič…

Iz gomile su vikali: “A gde je tu Norveška?…” “Ko zna! – odgovarali su drugi – Bogu za leđima!” “Bilo gde da je, – čuo sam glasove – bez intervencije nećemo proći. Da bi se obnovila privreda razorena ratom, prvo se mora razoriti, a za to je potreban građanski, ili bilo kakav rat, potrebno je bar dvanaest frontova…” “Potrebni su beli Poljaci!” vikao je razroki Tihonov. “O, idiote – prekidao sam ga ja – kenjaš gurabije! Vadime, ti si blistav teoretičar, tvoje teze smo prikucali na naša srca, ali kad treba raditi, ti si smrdljivo govno! A šta će ti, budalo, beli Poljaci?…” “A zar se ja bunim – predavao se Tihonov. – Kao da su meni potrebniji nego vama! Norveška je ipak Norveška…”

U brzini i žurbi svi su nekako zaboravili da je ona već dvadeset godina članica NATO-a, a Vladik C-ski je već jurio u larionovsku poštu sa smotkom pisama i razglednica. Jedno pismo, sa objavom rata, bilo je upućeno kralju Norveške Olafu; ono je bilo sa povratnicom. Drugo pismo, tačnije – nije pismo nego čist list zapečaćen u kovertu, upućeno je generalu Franku: neka u tome vidi preteći prst, oficirčina, neka pobeli kao taj list, senilni razjebani kaudiljo!… Od premijera Velike Britanije Harolda Vilsona tražili smo sitnicu: skloni, premijeru, svoju glupu topovnjaču iz zaliva Akabe, a posle radi šta ti je drago… I, na kraju, četvrto pismo Vladislavu Gomulki: imaš puno i neotuđivo pravo na Poljski Koridor, a Jozef Cirankijevič nema na njega nikakvo pravo…

Poslali smo i četiri razglednice: Aba Ebanu, Moše Dajanu, generalu Suhartu i Aleksandru Dubčeku. Sve četiri su bile jako lepe, sa vinjetama i žirovima. Nek se raduju deca, možda će nas ti šmrkavci priznati za subjekte međunarodnog prava…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

Viši kontrolor Semjonič, zainteresovan po hiljadu prvi put, poluživ, razgolićen, izleteo je na peron i glavom je lupio u ogradu… Trenutak, dva ili tri je još stajao, njihao se kao zamišljeni prutić, a zatim je pod noge putnika koji su izlazili pljunuo, i sve kazne za vožnju bez karte šiknule su iz njegove utrobe i razlile se po peronu…

Sve sam to video svojim očima i o tome svedočim svetu. A sve ostalo već nisam video, o tome ne mogu pričati. Krajičkom svesti, najmanjim krajičkom, sećam se kako se lavina putnika koji su silazili u Orehovu zaplitala o mene i usisavala me da bi me sakupila i kao pljuvačku ispljunula na orehovski peron. Ali to joj nije uspevalo jer su oni koji su ulazili zapušavali vrata onima koji su izlazili. Vrteo sam se kao govno u klozetskoj šolji.

I ako me tamo Gospod bude pitao: “Zar je moguće, Venja, da se više ničega ne sećaš? Zar je moguće da si najednom zaronio u onaj san od kojeg počinju sve tvoje nesreće?…”, reći ću mu: “Ne, Gospode, ne najednom…”

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

A Semjonič je, među nama govoreći, veliki ženskar i sanjar, istorija sveta ga interesuje samo sa erotske strane. I kad su nedelju dana kasnije u oblasti Frjazevo ponovo nagrnuli kontrolori, Semjonič mi nije rekao “Moskva – Petuški? Sto dvadeset pet grama.” Ne, seo je kod mene za nastavak: “Pa, onda? Da li je on ipak pojebao tu Lukreciju?”

Ispričao sam mu šta je bilo dalje. S rimske istorije prešao sam na hrišćansku i došao sam već do priče o Hipatiji i… Ali, tada se naš voz kao ukopan zaustavio u stanici Orehovo-Zujevo, i Semjonič je krajnje zaintrigiran iskočio na peron…

I tako se to tri godine produžavalo, tako je bilo svake nedelje. Na liniji Moskva – Petuški bio sam jedini putnik bez karte koji Semjoniču još ni jednom nije dao ni grama, a uz to je ostajao živ i nebijen. Ali, svaka istorija ima svoj kraj, pa tako i istorija sveta…

Prošlog petka sam došao do Indire Gandi, Moše Dajana i Dubčeka. Dalje se nije moglo…

I evo, Semjonič je ispio kaznu, koraknuo je i pogledao me kao udav i sultan Šahrijar:

– Moskva – Petuški? Sto dvadeset pet grama.

– Semjoniču! – odgovorio sam gotovo moleći – Semjoniču! Danas si mnogo popio?…

– Prilično, – odgovorio mi je Semjonič samozadovoljno. Bio je pijan do besvesti…

– A, znači da ti mašta ludo šljaka? Znači: imaš snage da poletiš u budućnost? Znači: možeš sa mnom da pređeš iz sveta mračne prošlosti u slatki vek koji se “rađa”?

– Mogu, Venja, mogu! Danas sve mogu!…

– Od Trećeg rajha, četvrtog pršljena, Pete republike i sedamnaestog kongresa, možeš sa mnom zakoračiti u svet koji priželjkuju svi Jevreji, petog carstva, sedmog neba i drugog dolaska?…

– Mogu! – grmeo je Semjonič. – Pričaj, pričaj, Šeherezado!

– Onda, slušaj! Biće to dan, “izabran među svim danima”. Tog dana će Simeon na samrti konačno reći: “Sada otpusti roba svog, Gospode…” i reći će arhanđel Gavrilo: “Bogorodice devo, raduj se, blagoslovena si mešu ženama”. A doktor Faust će progovoriti: “Ovo je tren! Produži se i traj!” I svi čija su imena zapisana u knjigu života zapevaće: “Raduj se, Isaija!” i Diogen će ugasiti svoju sveću. I biće dobro i lepota, sve će biti dobro, i svi će biti dobri, i osim dobra i lepote ničeg neće biti, i svi će se sjediniti u poljupcu…

– Sjediniti u poljupcu? – zarzao je već nestrpljivo Semjonič…

– Da! Sjediniće se u poljupcu dželat i žrtva; i zloba i namera, račun, napustiće srca, i žena…

– Žena!!! – zatreptao je Semjonič – Šta? Šta žena?!!

– I žena sa istoka će zbaciti feredžu! Žena sa istoka če definitivno sa sebe zbaciti feredžu i ugnjetavanje! I leći će…

– Leći će!!! – sav se tresao.

– Da! I leći će vuk sa jagnjetom, ni jedna suza neće poteći, a momci će izabrati sebi devojke koje im se dopadaju, i…

– O-o-o-o-o! – zastenjao je Semjonič. – Da li će uskoro? Da li će biti uskoro?… – i počeo je kao španska ciganka lomiti ruke, a zatim je užurbano, zaplićući se u odeću, počeo skidati mundir, pantalone uniforme, i skinuo se do gola…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

U stvari, na pruzi za Petuški kontrolora se niko ne boji, jer su svi bez karte. Ako neki pijani otpadnik i kupi kartu, njemu je, naravno, neprijatno kad naiđu kontrolori: kad mu priđu tražeći kartu, on nikog ne gleda, ni kontrolora ni putnika, kao da bi najrađe propao u zemlju. Kontrolor njegovu kartu gleda nekako gadljivo, a njega gleda ubitačno, kao podlaca. A putnici – putnici gledaju “švercera” krupnim zakrvavljenim očima, kao da govore: dole gledaj, kvarnjačo! Grize te savest, a! A kontroloru gledaju u oči još odlučnije: vidi nas – možeš li nas osuditi? Semjoniču, dođi kod nas, mi te nećemo uvrediti!…

Dok Semjonič nije postao viši kontrolor, sve je izgledalo drugačije; tih dana su putnike bez karata gonili kao Indijance u rezervate. Lupali su ih po glavama Jefronom i Brokhausom, a zatim ih globili i izbacivali iz vagona. Tih dana su putnici bez karte pred kontrolorom bežali kroz vagone kao uplašeno krdo, za sobom su vukli čak i one koji imaju karte. Jednom, sam sam to video, dva mališana, prepustivši se opštoj panici, pojuruli su sa stadom i na smrt su bili izgaženi – ostali su da leže u hodniku stežući u pomodrelim ručicama svoje karte…

Viši kontrolor Semjonič je sve promenio: ukinuo je sve kazne i rezervacije. On je to radio jednostavnije: od putnika bez karte je uzimao po gram za svaki kilometar. Po čitavoj Rusiji šoferi od autostopera traže po kopejku za svaki kilometar, a Semjonič je uzimao upola manje: po gram za klometar. Ako, na primer, putuješ iz Čuhlinke za Usad, rastojanje je devedeset kilometara, sipaš Semjoniču devedeset grama i dalje putuješ mirno, razbaškaen na klupi kao trgovac…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Da skratim, “Revi de Pari” mi je vratila moj esej zato što je napisan na ruskom, samo je naslov na francuskom. Šta mislite, da sam izgubio nadu? Na međuspratu sam popušio još trinaest lula – napisao sam nov esej, takođe posvećen ljubavi. Ovog puta je ceo, od početka do kraja, bio napisan na francuskom, na ruskom je bio samo naslov: “Kurvarstvo kao viši i poslednji stadij bludničenja”. I poslao sam ga u “Revi de Pari”…

– I ponovo su vam ga vratili? – pitao je brkajlija, pokazujući tako da se interesuje za priču, ali nekako kroz san.

– Vratili su. Priznali su da mi je jezik blistav, sli osnovna ideja je lažna. Za ruske uslove, rekli su, to je, možda, upotrebljivo, ali za francuske – ne; kurvarstvo, rekli su, u nas još nije viši stepen i nije poslednji; u vas, Rusa, vaše bludničenje, dostigavši stepen kurvarstva, biće nasilno ukinuto i zamenjeno onanijom, i to obaveznom za sve; u nas, Francuza, iako nije isključeno, u budućnosti, urastanje nekih elemenata ruskog onanizma, ali sa slobodnijim izborom, u našu sopstvenu sodomiju u koju se uz rodoskrnavljenje – transformiše naše kurvarstvo, ali to urastanje će se odvijati u struji našeg tradicionalnog bluda i to bez prekidanja…

Ukratko, oni su mi potpuno sjebali mozak.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– A u Sibiru?

– A u Sibiru – ne. U Sibiru se ne može preživeti. U Sibiru niko ne živi, tamo samo crnci žive. Hranu im ne dovoze, pića nemaju, a da se i ne govori o “jesti”. Samo im jednom godišnje iz Žitomira dovoze izvezene salvete – i crnci se o njih vešaju.

– Kakvi crnci? – trgao se dekabrist koji je gotovo zadremao. – Kakvi crnci u Sibiru? Crnci žive u SAD, a ne u Sibiru! Pa, recimo da ste bili u Sibiru. Ali, da li ste bili u SAD?

– Bio sam u SAD! I tamo nisam video nikakve crnce!

– Nikakve crnce! U SAD!

– Da! U SAD! Ni jednog crnca!

Svi su toliko otupeli, toliko je u svakoj glavi bilo magle, više nije bilo mesta za nedoumice. Ženu sa teškom sudbinom i sa ožiljkom a bez zuba – svi su zaboravili. I sama se nekako zaboravila, i svi ostali su se zaboravili; jedino je mladi Mitrič, da bi se u prisustvu dame pokazao badža, pljuvačkom nakvasio potiljak…

– Znači, bili ste u SAD – mrmljao je brkajlija – to je veoma, veoma posebno! Crnaca tamo nema i nikad ih nije ni bilo, to verujem!… Verujem vam kao bratu… Ali – recite: slobode tamo nije bilo i nema je?… Sloboda za taj kontinent tuge ostaje priviđenje? Recite…

– Da – odgovorio sam mu – za taj kontinent tuge sloboda je samo priviđenje, a oni su na to toliko navikli da i ne primećuju.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)