Tag: biblioteka

(Isečak)

…

– Da li je to sve, Mitriču?…

Vagon se zatresao od smeha. Svi su se smejali bestidno i veselo. Unuk se sav tresao, gore-dole, da levo-desno ne bi udarao svoje cevanice. Brkajlija se ljutio:

– A gde je tu Turgenjev? Dogovorili smo se: kao kod Turgenjeva! Ovde samo đavo zna šta se dešava. Neki sav u čirevima! Pa još i “piški”!

– Pa on je verovatno prepričavao film! – zabrundao je neko sa strane. – Film “Predsednik”!

Sedeo sam i razumeo starog Mitriča, razumeo sam njegove suze: njemu je bilo žao predsednika, zato što su mu dali takvo ime, i zida koji je pomokrio, i čamca, i čireva – svega mu je bilo žao. Prva ljubav ili poslednja tuga – zar tu ima razlike? Bog, umirući na krstu, naložio nam je da imamo sažaljenja, a ne da se podsmevamo. Samo ljubav i sažaljenje! Ljubav prema svakom prstu, prema svakoj utrobi. I sažaljenje prema plodu svake utrobe.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Šenuo i leži. Ne radi, ne uči, ne puši, ne pije, ne ustaje iz postelje, devojke ne gleda, ni kroz prozor ne proviruje… Daj mu Olgu Erdelji, i dosta. Naslušaću se Olge Erdelji, kaže, i vaskrsnuću: ustaću iz postelje, radiću i učiću, piću i pušiću, i kroz prozor ću gledati. Mi mu govorimo:

– Šta će ti baš Erdelji? Uzmi Veru Dulovu. Uzmi je umesto Erdelji, Vera Dulova divno svira!

A on:

– Baš me briga za vašu Veru Dulovu! Video sam vašu Veru Dulovu kad sam crkavao! S vašom Verom Dulovom ni da serem ne bih seo!

Vidimo, mali je sasvim pobenavio. Kroz tri dana ponovo idem k njemu.

– Kako si, još uvek o Olgi Erdelji sanjariš? Našli smo lek: ako hoćeš, sutra ćemo ti Veru Dulovu dovesti?

– Svakako – odgovara – ako hoćete da ja vašu Veru Dulovu udavim strunom od harfe, onda, molim, dovedite je. Ja ću je udaviti.

Šta da se radi? Mali crkava, treba ga spasavati. Pošao sam k Olgi Erdelji da joj objasnim o čemu se radi, ali nisam se usudio. Hteo sam čak i kod Vere Dulove, ali ne, mislim, udaviće je kao pile. Lutam uveče po Moskvi, tužan sam: one tamo sede i sviraju, zabavljaju se uz harfe, a od malog ostali samo kost i koža.

I sretnem bapca, nije bila baš stara, ali je bila mrtva pijana. “Rublju mi daj – govori – daj mi r-r-rublju!”. Tada mi je sinulo. Dao sam joj rublju i sve sam joj objasnio: ona, ta pičkica, bila je razumnija od Erdelji, a zbog ubedljivosti sam je naterao da ponese balalajku…

I tako sam je odvukao svom prijatelju. Ušli smo: on leži i tuguje. Prvo sam mu, još s praga, bacio balalajku. A zatim sam mu pod nos gurnuo Olgu, gurnuo sam je na njega… “Evo je, Erdelji! ako ne veruješ, pitaj!”

A ujutro vidim: otvorio je prozor, provirio je kroz njega i zapalio je. Zatim je počeo malo raditi, učiti, piti… I postao je čovek kao svi ljudi. Eto, vidite!…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– A zašto je ta žena za tezgom dobra?

– Dobra je jer loša vam prazne flaše uopšte ne bi uzela. A dobra žena vam, uzme prazne flaše i u zamenu vam da jednu punu. Zato je treba poštovati… Zašto uopšte na svetu postoje žene?

Svi su ućutali. Svaki je pomislio svoje, ili su svi pomislili isto, ne znam.

– Da bi ih poštovali… Šta je rekao Maksim Gorki na ostrvu Kapri?

“Merilo svake civilizacije je odnos prema ženi”. Evo ja: dolazim u prodavnicu u Petuškama, donosim trideset praznih flaša. Kažem: “Gazdarice!”, kažem to promuklim tužnim glasom: “Gazdarice! Dajte mi punu, budite tako dobri…” I već znam, ako rublju ne dam: 3 60 minus 2 62. Žao mi je. A ona me gleda: vratiti, gadu, kusur ili ne vratiti? A ja nju gledam: da li će mi, gadura, vratiti kusur ili neće? Tačnije, tog trenutka ne gledam nju. Gledam kroz nju, u daljinu. I šta se pojavljuje pred mojim praznim pogledom? Pojavljuje se ostrvo Kapri. Rastu agave i tamarisi, a pod njima sedi Maksim Gorki, ispod belih pantalona dlakave noge. I preti mi prstom: “Ne uzimaj kusur! Ne uzimaj kusur!” Ja mu namigujem, kažem: biće nešto da se poždere. “Dobro, popiću, a čime ću se omastiti?”

A on: “Ničim, Venja, podnećeš. ako ti se ždere: nemoj piti.” I tako odlazim bez kusura. Ljutim se, naravno, i mislim: “Merilo!” “Civilizacija!” “Eh, Maksime Gorki, Maksim Gorki, blesav ili pijan si to izgovorio na svome Kapriju? Tebi je dobro – tamo ćeš žderati svoje agave, a šta ću ja žderati?…”

Masa se smejala. A unučić je vrištao “Kakve agave, kakve dobre kapre…”

– A zla žena? – rekao je dekabrist. – Zar nije potrebna i zla žena?

– Svakako! Svakako, potrebna je – odgovorio sam.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Bacao je na mene misli kao posednik zlatnike, jedva sam uspevao da ih pokupim. “Pa-a…”

– A, Nikolaj Gogolj…

– Šta Nikolaj Gogolj?

– On je uvek kad je bivao kod Panajevih zahtevao da mu na sto postave poseban ružičast pehar…

– I pio je iz ružičastog pehara?

– Da. Pio je.

– A šta je pio?

– Ko zna!

Pa, šta se može piti iz ružičastog pehara? Naravno, votka…

I ja i oba Mitriča radoznalo smo ga slušali. A on, brkajlija, smejao se unapred uživajući u novim trijumfima…

– A Modest Musorgski! Bogo moj, a Modest Musorgski! Znate li kako je pisao svoju besmrtnu operu “Hovanščina”? To je da se smeje i plače. Modest Musorgski leži pijan u jendeku, prolazi Nikolaj Rimski-Korsakov, u smokingu je i sa bambusovim štapom. Zaustavlja se Nikolaj Rimski-Korsakov, promuva svojim štapom Modesta i govori: “Ustaj! Idi se umij i sedi da dovršiš svoju božanstvenu operu “Hovanščina”!”

I evo ih, sede – Nikolaj Rimski-Korsakov sedi u fotelji, prebaci oje nogu preko noge, u ruci drži cilindar. Preko puta njega – Modest Musorgski, umoran, neobrijan – zgrbljen na stolici, znoji se i piše note. Modest bi se na stoličici napio: šta će mu note! A Nikolaj Rimski-Korsakov, s cilindrom u ruci, to mu ne dopušta.

A čim se za Rimskim-Korsakovim zatvore vrata – Modest baca svoju besmrtnu operu “Hovanščina” i jurne u jendek. Zatim ustane i ponovo se napije! Između ostalog, socijal-demokrati…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Dedica – prvi je popustio, rasplakao se. Za njim i unučić: gornja usna mi je nekud nestala, a donja se obesila, sve do pupka, kao kosa u pijaniste… Obojica su plakali…

– Razumem vas, da. Sve mogu da razumem ako hoću da oprostim. U meni je duša, kao u trojanskog konja trbuh, mnogo u nju može stati. Ja sve praštam ako hoću da razumem. A ja razumem… Vi biste samo kompota i belog hleba. Alo kod mene ne nalazite ni jedno ni drugo. I vi ste, jednostavno, primorani da pijete ono što nađete umesto onog što želite…

Pritisnuo sam ih svojim dokazima, oni su pokrili lica, obojica, i pokajnički se klatili na klupi u ritmu mojih optužbi.

– Podsećate me na jednog starca iz Petuški. On je, takođe, pio tuše, pio je samo ukradeno: zdipi, na primer, u apoteci bocu kolonjske vode, ode u stanični toalet i tamo na miru popije. On je to zvao “piti bratimljenje”, on je i umro i toj svojoj zabludi… Onda? Znači, i vi ste se odlučili za bratimljenje?…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Prišao sam i skamenio se. Gde je moja četvrt “ruske”? Gde je četvrt koju sam kod Srpa i Čekića samo prepolovio? Od Srpa i Čekića ona je stajala pored kovčežića, u njoj je ostalo gotovo sto grama – gde je ona sada?

Pogledom sam prešao sve – nijedan nije trepnuo. Ne, ja sam sigurno zaljubljen i lud. Kuda su odleteli anđeli? Oni su stalno motrili na kovčežić – ako sam se udaljavao – kad su odleteli od mene. U oblasti Kučino? Aha! Znači, ukrali su između Kučina i 43. kilometra. Dok sam vam delio ushićenje, dok sam vas posvećivao u tajne života – mene su u to vreme lišili “poljupca tetka Klave”… Naivan, kakav sam, sve to vreme nijednom nisam provirivao u vagon – smešno. Ali sad je “dosta naivnosti”, kako je rekao, mudro, dramaturg Ostrovski. Finita la commedia – božanstvena. Dosta je bilo lovljenja ribe u mutnoj vodi. Treba loviti ljude!…

Ali, kako loviti i koga loviti?

Sam đavo zna u kakvom ću žanru doputovati u Petuški… Od Moskve, sve su bili filosofski eseji i memoari, sve su bile pesme u prozi kao kod Ivana Turgenjeva… Sad počinje detektivski roman.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Ali ako čovek neće da prohuji svetom, neka baci svinjama i “hananski balzam” i “miris Ženeve”. Najbolje će učiniti ako sedne za sto i pripremi sebi “komsomolkinu suzu”. Taj koktel je mirisan i čudan. Kasnije ćete saznati zašto je mirisan. Prvo ću vam objasniti zašto je čudan.

Onaj koji pije votku sačuva i zdrav razum i pamćenje, ili, naprotiv, najednom izgubi i jedno i drugo. A u slučaju sa “komsomolkinom suzom” je smešno: popiješ sto grama te suze – pamćenje sigurno, a zdravog razuma k’o da nije ni bilo. Popiješ još sto grama – i sam se čudiš: odakle toliko zdravog razuma? Kud je iščezlo pamćenje?

Čak je i sam recept “suze” mirisan. A od gotovog koktela, od njegovog mirisa, može se na trenutak izgubiti svest. Ja sam je, na primer, izgubio.

Lavanda	15 gr.
Vrbena	15 gr.
Brezova voda	30 gr
Lak za nokte	2 gr.
Zubni eliksir	150 gr.
Limunada	150 gr.

Smesu od koje se priprema treba dvadeset minuta mešati grančicom orlovih noktiju. Drugi, istina, tvrde da se u slučaju nužde orlovi nokti mogu zameniti bršljanom. To nije tačno i opasno je. Secite me uzduž i popreko – ali nećete me prisiliti da “komsomolkinu suzu” mešam bršljanom, ja ću je mešati orlovim noktima. Kidam se od smeha kad vidim kako “komsomolkinu suzu” mešaju bršljanom a ne orlovim noktima.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

I uverićete se: ono će početi pred kraj tog sata. Kad prvi put štucnete, iznenadiće vas iznenadnost njegovog početka, zatim će vas iznenaditi neotklonjivost drugog puta, trećeg puta et cetera. Ali ako niste budala, brzo ćete prestati da se čudite i latićete se posla: zapisujte na hartiji u kojim intervalima vas spopada štucanje – u sekundama, naravno:

– osam – trinaest – sedam – tri – osamnaest.

Pokušajte, dakle, da ovde pronađete neku periodičnost, makar najpribližniju, pokušajte, ako ste ipak budala, pokušajte izvesti neku besmislenu formulu, da bi makar nekako prevideli trajanje sledećeg intervala. Život će ipak promeniti vaše teleće raspoloženje:

– sedamnaest – tri – četiri – sedamnaest – jedan – dvadeset – tri – četiri – sedam – osamnaest –

Priča se da su vođi svetskog proletarijata Karl Marks i Fridrih Engels brižljivo proučili shemu društvenih formacija i na osnovu toga su uspeli mnogo da predvide. Ali, ovde oni ništa ne bi mogli da predvide.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)