Tag: biblioteka

(Isečak)

…

Neko vreme je sve išlo izvrsno: mi smo gore jednom mesečno slali izveštaj o prihvaćenim obavezama, a oni nama dva puta mesečno platu. Mi, na primer, pišemo: povodom predstojeće stogodišnjice obavezujemo se da ćemo prekinuti sa proizvodnim traumatizmom. Ili ovako: povodom slavne stogodišnjice obavezujemo se da će svaki šesti vanredno završiti školovanje na višoj školi. A kakav traumatizam i škola, kad mi od karata beli dan ne videsmo, a svega nas je petorica!

O, sloboda i jednakost! O, bratstvo i parazitizam! O, slast neobračuna! O, najblaženije vreme u životu mog naroda – vreme od otvaranja do zatvaranja bifea.

Odbacivši stid i druge brige, živeli smo isključivo duhovnim životom. Širio sam im vidokrug koliko sam mogao, a njima se veoma sviđalo kad sam im ga širio: naročito u svemu što se tiče Izraela i Arapa. Tu su bili u potpunom ushićenju – ushićeni Izraelom, ushićeni Arapima, naročito Golanskom visoravni. A Aba Eban i Moše Dajan im nisu silazili s jezika. Dolaze oni ujutro iz kurvanja, na primer, i jedan drugog pita: “Pa kako je? Da li je danas u trinaestici Dajan jeban?” A ovaj sa samozadovoljnim osmehom odgovara: “Podojen je Moše, podojen!”

A kasnije (slušajte), kasnije, kada su saznali od čega je umro Puškin, dao sam im da čitaju Vrt slavuja, poemu Aleksandra bloka. Tame je u centru poeme, razume se ako se odbace sva ta miomirisna ramena i tamne magle i ružičaste kule u dimnim rizama, tamo je u centru poeme lirski junak, otpušten s posla zbog lokanja, kurvanja i izostajanja s posla. Rekao sam im: “Veoma savremena knjiga, – rekao sam – pročitajte je jer će vam koristiti.” I pročitali su. Ali uprkos svemu, ona je za njih bila mučiteljska: u svim prodavnicama najednom je nestala sva “svežina”. Nerazumljivo zašto, ali karte su najednom bile zaboravljene, vermut je bio zaboravljen, međunarodni aerodrom Šerementjevo je bio zaboravljen – i trijumfovala je “svežina”, svi su pili samo “svežinu”.

O, bezbrižnost! O, ptice nebeske koje ne slećete na žita! O, lepotice Solomonove odevene u poljske ljiljane! – Oni su popili svu “svežinu” od stanice Dolgoprudna do međunarodnog aerodroma Šerementjevo!

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Da. On je bio u pravu. Znam mnoge zamisli Boga, ali zašto je u mene uneo toliko čednosti, to još uvek ne znam. A ta čednost – najsmešnije! – ta čednost objašnjavana je tako naopačke da mi je poricano čak i elementarno vaspitanje.

Na primer, u Pavlovo-Posadu. Privode me damama i ovako predstavljaju:

– A ovo je poznati Venjička Jerofejev. Poznat je po mnogo čemu. Ali najpoznatiji je, dakle, po tome to u životu nikada nije prdnuo…

– Kako!!! Nikad – čude se dame i gledaju me razrogačenim očima. – Nikad!

I, naravno, počinjem se zbunjivati. Ne mogu da se u prisustvu dama ne zbunjujem. Kažem:

– Pa, nikad! Ponekad… ipak…

Od toga se potpuno gubim i govorim:

– Pa šta je u tome tako, pa ja… jer – prdnuti – pa to je tako noumenalno… Ničeg fenomenalnog nema, u tome, prdnuti…

– Pomislite samo! – benave dame.

A zatim udaraju u sva zvona po čitavom petuškovskom kraju: “On sve to radi glasno, i govori da to ne radi loše! Da on to radi dobro!”

Pa, vidite. I tako čitav život.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

To mi se sviđa. Sviđa mi se što su u naroda moje domovine oči tako prazne i izgubljene. To u mene unosi osećanje prirodnog ponosa. Treba zamisliti kakve su oči tamo. Gde se sve prodaje i kupuje… duboko skrivene, pritajene, pohlepne i uplašene oči… Devalvacija, nezaposlenost, pauperizam… Gledaju ispod oka, sa neprolaznom brigom i patnjom – eto, takve su oči u svetu novca…

Zato u mog naroda oči su – kakve su? One su nepromenjivo izbuljene, ali – u njima nema nikakvog napora. Potpuno odsustvo svakog smisla – ali zato, kakva snaga! (Kakva duhovna snaga!) Te oči neće prodati! Ništa neće prodati i ništa neće kupiti. Bilo šta da se desi s mojom domovinom. U dane sumnji, u dane teških nedoumica, u godini svakojakih iskušenja i nesreća – te oči neće trepnuti. Njima je sve božja rosa…

Sviđa mi se moj narod. Srećan sam što sam se rodio i odrastao pod pogledima tih očiju. Loše je samo jedno: da li su primetili šta sam sad radio na platformi?… Batrgao se iz ugla u ugao, kao veliki tragičar Fjodor Šaljapin, sa rukom na grlu, kao da me je nešto gušilo?

Ali, uostalom, neka. Ako je neko i video – neka.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Celo poglavlje)

I žurno sam je ispio.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

Pa naravno, svi oni smatraju da sam loš čovek. Ujutru zbog mamurluka i ja o sebi imam takvo mišljenje. Ali zar treba verovati mišljenju čoveka koji još nije uspeo da se napije! Ali uveče – kakvi su bezdani u meni! – ako se, razumljivo, preko dana dobro nalijem – kakvi si bezdani uveče u meni!

Ali – neka. Neka sam loš čovek. Uopšte primećujem: ako je čoveku ujutro odvratno, a uveče je pun ideja, i mašte, i snage – taj čovek je veoma loš. Ujutru loše, uveče dobro – prava osobina lošeg čoveka. A ako je suprotno – ako je čovek ujutro snažan i pun nade, a uveče ga obara iznemoglost – onda je to baš čovek-đubre, egoist i mediokritet. Za mene je tak čovek gad. Ne znam šta je za vas, ali za mene je gad.

Razumljivo, nađu se i takvi kojima je podjednako prijatno i ujutro i uveče, vole i ustajanje i leganje – to su prave hulje – o njima mi se gadi da govorim. A ako je nekome podjednako gadno i ujutro i uveče – tu ne znam šta da kažem, taj je već krajnji šljam i govnar.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

Šta je bilo posle – od restorana do bifea i od bifea do voza – ljudski jezik se neće pokrenuti da to izrazi. Ja se toga, takođe, neću prihvatiti. A ako se toga prihvate anđeli – oni će se rasplakati, a od suza ništa neće moći reći.

…

– A šta si, Venjička, šta si sve kupio? Strašno nas interesuje!

– Da, razumem da vas interesuje. Sad, sad ću vam nabrojati: prvo, prvo, dve flaše kubanske po dve rublje i šezdeset dve svaka, svega pet i dvadeset četiri. Dalje: dve četvrtine ruske po rublju i šezdeset četiri, svega pet i dvadeset četiri plus tri i dvadeset osam. Osam rubalja i pedeset dve kopejke. I još nekakvo crveno vino. Sad ću se setiti. Da – crveno jako, po rublju i trideset sedam.

Da-da-da, – govorite vi – a sveukupno? Jer to nas strašno interesuje…

– Sad ću vam reći koliko je to ukupno.

– To je svega devet rubalja i osamdeset devet kopejki – govorim stupajući na peron. Ali, to nije potpuni zbir. Jer kupio sam još i dva sendviča, da se ne bih izbljuvao.

– Hteo si reći, Venjička, da ne povratiš?

– Ne, što sam rekao, rekao sam. Prvu dozu ne mogu bez jela, zato jer mogu da se izbljujem, a drugu i treću mogu piti bez jela, zato jer ako mi se smuči, nek se smuči, ali više uopšte neću povratiti. I tako – sve do devete. A onda, opet prija sendvič.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Nema alkohola! Carice nebeska! Jer ako je verovati anđelima, ovde heres nije potrošen. A sad samo muzika, pa još muzika sa nekakvim pasjim modulacijama. To u stvari peva Ivan Kozlovski, odmah sam ga poznao, odvratnijeg glasa nema. Svi glasovi svih pevača su jednako odvratni, ali su kod svakog odvratni na svoj način. Ali, Ivan kozlovski… “O-o-o, pehara mojih predaka… O-o-o, daj da te se nagledam pri svetlu zvezda-a-a noćnih…” Pa, Ivan Kozlovski… “O-o-o, zašto sam tobom omađi-i-i-jan… Ne odba-a-cuj…”

– Da li ćete nešto naručiti?

– A šta imate – samo muziku?

– Kako “samo muziku”? Imamo bif Stroganov, kolače, vime…

Ponovo se pojavila mučnina.

– A heres?

– Heresa nema.

– Interesantno, vime imate, a heresa nema!

Ostavili su me. Da mi se ne bi suviše gadilo, počeo sam da razgledam luster nad glavom.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Pošao sam preko trga – tačnije, nisam pošao nego sam se povukao. Dva ili tri puta sam se zaustavljao i skamenjivao se u mostu da bih savladao mučninu u sebi. Jer u čoveku nije samo jedna, fizička strana; u njemu je i duhovna strana i – više od toga – mistična strana, nadduhovna strana. Tako sam na trgu svakog trenutka čekao da počne da me muči sa sve tri strane. I opet sam se zaustavljao, i opet se skamenjivao.

– Kad si juče kupio svoje poklone? Posle pelinkovca? Ne, posle pelinkovca mi nije bilo do poklona. Između prvog i drugog pelinkovca? Ne! Između njih je bila pauza od trideset sekundi, a ja nisam nadčovek da bih za trideset sekundi nešto uspeo da uradim. Nadčovek bi pao posle prve čaše pelinkovca, drugu ne bi ni popio… Onda, kad? Milostivi bože, koliko je na svetu tajni! Neprozirna zavesa tajni! Pre koriandrove ili između piva i slatkog likera?

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)