I tako… Voziš bicikl po šumarku, uživaš u dobroj rekreativnoj aktivnosti, pa si još aktivirao nedavno kupljenu GoPro kameru, jer nije zgoreg da malo uvežbaš njeno korišćenje, valjaće… Da pokažeš da je istina ono što večeras budeš pričao društvu, jer nema šanse da bi ti inače poverovali.
Tag: bicikl
333 km/h
Ponedeljak je, a gde ćeš bolji dan da proverimo šta ima novo u svetu ekstremnih sportova, polusportova i ostalih kvazisportskih delatnosti. Dakle, ovog puta je reč o metodi vožnje bicikla koju je jedan moj komšija pre četrdesetak godina prijavio mojim roditeljima rečima “kao muva bez glave”.
Rado bismo rekli da je brzina navedena u naslovu postignuta vožnjom bicikla, ali to ne bi bilo baš sasvim tačno. Zato možemo da kažemo da je brzina od 333 km/h postignuta na biciklu.
Samo divokoze i biciklovi
Deder da zavirimo čega ima novog na planu vožnje planinskih biciklova (ali ne onih koji se samo tako zovu).
Zakotrljaj me oko sveta
Već tri godine ne sanjam, jer živim svoje snove.
— Snežana Radojičić
Bratijo Suštine pasijansa, imam jedan predlog za vas: pomozite Snežani Radojičić da, kako ona to sama reče u nedavnom intervjuu, nastavi ne da sanja, nego da živi svoje snove. Za to postoji jednostavan, dostojanstven i, zašto da ne, zabavan način: naručite njenu knjigu u pretplati.
Hajde sad, da vam polako objasnim o čemu je reč.
Biciklom oko sveta
Znate li ko je Snežana Radojčić? To je jedna sasvim obična osoba koja je pokazala svetu šta je to prava snaga da se odživi jedan veličanstven san.
Једна од пре: где си нашао толику бару
Историја, веле, уме да се понавља, али као фарса. Улажем изузетак: опет ме госпоја отерала да фоткам (тј да одвезем ћерку до фризера и сачекам да буде готова), и опет сам јако задовољан серијом.
У међувремену је прошло тридесетак година, небројене хиљаде возова, људи, ко умро ко се родио, ко нестао ко се појавио… а у рукама Канон са телеобјективом, јер сам имао на располагању жути сат. А, не, ћеркин фризер јавља да ју је померио на нешто касније, дакле плави сат, дакле слабије светло, дакле стандардно стакло. Она код фризера, а ја цуњам по крају где ми је некад била фирма, и где никад нисам имао времена да застанем и завирим, осим кад смо неког чекали и шизели што га нема, што опет значи гледање на сат и низ друм, а не…
Ово је међу последњим снимцима у том сату, кад сам већ обишао и новоградњу у Дунавској (са нагласком на у, она са нагласком на а је у Новом Саду), и пијацу, и надвожњак.
(велика)
Овде сам се двоумио на шта да изоштрим – на осветљену кућу, на крошње? Из трећег покушаја се тек сложило – мало сам подигао објектив да се виде и куће и одсјај у бари, а спустио фоткалицу да буде тик изнад воде. И онда наиђе баба на бициклу, штета само што није имала светло на њему. Остало је само да шкљоцнем тачно онда кад је баба била тамо где сам хтео. А шта сам изоштрио? Саму бару. Са широким објективом и остало је довољно оштро.
Шта не ваља на фотци? Пре свега размера. Однос 1:1,208 је ни тамо ни овамо, нит је баш квадратан, нит је 3:4, ближе је 5:6 који не постоји у литератури. Па шта, на те ствари никад не гледам, изрезујем тако да на слици остане оно што хоћу да покажем, а из ње испадне оно што нећу. Друго, нема некаквог стецишта, све је раштркано, око посматрача лута цик цак, не зна на чему да се задржи. Ако је баба тако битна, што није боље осветљена (зато што нема светло на бициклу, гласи тачан одговор). Али ово није та врста фотке са једним комадом меса а све остало салата; ово је… призор.
Да разјасним наслов. Кад сам приказива улов из овог фото сафарија, госпоја ме баш то питала, где сам нашао толику бару. Разлог више за задовољство: најбоље ми годи кад није јасно где сам и како снимио, нарочито не онима који су туда прошли сто пута. Бара није шира од 30цм. Сад кад је већином асфалтирано и избетонирано све што треба, тешко је наћи добро блато или већу бару. Мада… знам нека места, али околина им се састоји од американоидних сивих коцки, што не волим ни да видим а камо ли да усликавам, нема старих шарених кућа.