Pisanje o pesmama The Beatlesa može da izgleda kao ceđenje suve drenovine. No, uvek se otkrije nešto novo i nepoznato.
Ako me sećanje dobro služi, prva zvanično objavljena pesma The Beatlesa u SFRJ bila je “Hello, Goodbye“. Odštampana na foliji, delila se uz prvu verziju časopisa Džuboks. Čini mi se da je i danas imam negde među singlicama. Od tog trenutka domaće izdavačke kuće su stidljivo počele da izdaju licencna izanja i prilično frekventno objavljuju aktuelne singlove sa top lista. The Beatles su, za razliku od The Rolling Stonesa, bili manje subverzivni i sumnjivi da ne iskvare socijalističku omladinu i prećutno su dobili zeleno svetlo tamo gde se o tome odlučivalo.
Na albume smo morali da popričekamo još koju godinu.
Vrli hroničari zbivanja su iskoristili svoje čestite podsetnike da nam skrenu pažnju kako vreme prolazi mnogo brže nego što bismo mi to voleli. Ne pomaže čak ni onaj relativistički stav da vreme, zapravo, ne postoji.
I tako… Juče beše pola veka od poslednjeg performansa Bitlsa pred publikom. To beše ono kad su se svi popeli na krov svoje upravne zgrade u Londonu i zasvirali pred malobrojnom publikom koju su činili ljudi zatečeni u kancelarijama i trenutno ne previše angažovani, filmska ekipa koja je pravila dokumentarac o Bitlsima i nekoliko članova porodica Velike Četvorke. Izgledalo je to baš ovako:
Jedan od najboljih izdavačkih poteza koje je nekadašnji Jugoton povukao bio je izdavanje debitantskog albuma Elvisa Costella. Iako su novine Costellu pravile imidž novotalasnog momka, My Aim Is True (1977) je album koja je posveta engleskoj pub rock sceni i momentalno asocira na snimke Davea Edmundsa, Nick Lowea ili Brinsley Schwarz. Od početka do kraja to je prava rokerska vožnja koja pomenutima nije previše bliska po zvuku već po, u to vreme pomalo zaboravljenom duhu zapisanom u savršenim pesmama, i ciničnim Costellovim stihovima prepunih humora.
U tom trenutku nikome na pamet nije padalo šta će Costello vremenom postati.
U proleće 1963. godine mlađana filmska zvezda iz Ujedinjenog Kraljevstva Jane Asher je napravila intervju sa The Beatles. Bilo je to nedugo posle snimanja pesama za njihov debitantski album Please Please Me. Pol Markantni je munjevito reagovao i startovao je, pa je prošlo malo vremena dok se nije uselio u kuću u kojoj je živela. Ljubav je potrajala dobrih pet godina, a raspala se u trenutku kada je trebala da bude krunisana brakom.
U kući Asherovih živeo je još jedan muzičar, Peter Asher. Stariji brat se pokroviteljski odnosio prema sestri, pa je bilo prirodno da bude u dobrim odnosima sa Paulom. Zajednički su slušali muziku i prebirali po gitarama, a već je i nastupao sa svojim ortakom kao duet Peter & Gordon. I ne samo to, imao je već u džepu ugovor za snimanje ploče i pomalo kuburio sa pesmama koje su trebale da se na njoj nađu.
Prebirajući po kasetama, pronašao je kroki Paulove peme “A World Without Love“. Autor je njom bio nezadovoljan smatrajući da nije dovoljno dobra za Beatlese. No, ono što nije dovoljno dobro za Beatlese, ne mora da bude loše za Petera & Gordona.
U februaru 1964. oni su izdali svoj prvi singl koji je, na iznenađenje svih, dospeo do prvog mesta top lista. I to sa obe strane Atlantika, a Peter & Gordon su mogli da se pohvale milionskim tiražima. Iako su zajednički nastupali još koju godinu, nikada nisu ponovili takav uspeh.
Peter Asher je tokom sedamdesetih postao cenjeni menadžer i producent bez čijeg učešća ne bi mogla da se zamisli tako uspešna karijera Jamesa Taylora ili Linde Ronstadt. On je bio ključna figura kod snimanja njihovih najtiražnijih albuma tokom sedamdesetih. A i za uspeh ekipe koja je bila povezana sa njima, uključujući Andrewa Golda, J. D. Southera, Bonnie Rait…
Neki izvori govore da je “A World Without Love” McCartney napisao kao šesnaestogodišnjak, pa mu možemo oprostiti prilično jednostavan i naivan tekst. To ne umanjuje njenu muzičku vrednost, jer je i danas rado slušana.
The Beatles je nikada nisu snimili. Prema Asherovim rečima, Lennon je mislio da je prvi stih “Please lock me away” naprosto smešan.
Život je pun iskušenja. Pitanje je samo koja od njih su vredna muke, truda, pokušaja ili barem pažnje. Nevolja nezrelih je u tome da svoju energiju troše na marginalne stvari. Muka zrelih je u tome što su unapred svesni da se neće moći suprotstaviti baš svakoj muci.
Statistički gledano, svaka muka ima svoj kraj, što znači da se rešavanje mnogih problema, pod uslovom da problemu u oči gledamo, svodi na iskazivanje strpljenja.
Музичка рубрика Суштине почиње да личи на причање вицева. Још док смех од последњег није замро, неком другом је окинула асоцијација (ција двапут, снајка!) и већ хвата ред да исприча следећи.
Дакле, Битлси, или шта оно нису хтели да раде, али нема везе, има ко ће. Нису никад извели албум уживо. Имали су гомилу песама које никад нису издали. Хм, има и то ко ће. И то у Београду.
Група Rubber soul project је то урадила, по начелу “шта дете зна шта је 300 кила”. Имали су само наслове са неког бутлег албума који нису ни видели, и можда неке скрнаве четврте преснимке двеју песама на ижваканим касетама, од чега задуго није ништа испливало (а кад јесте, испало је ништа). И од тога су направили албум Битлса без Битлса.
Neki izvori govore da je “A World Without Love” McCartney napisao kao šesnaestogodišnjak, pa mu možemo oprostiti prilično jednostavan i naivan tekst. To ne umanjuje njenu muzičku vrednost, jer je i danas rado slušana.