Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Savremeni “poslovni modeli” koje primenjuju diskografske kuće često na silu teraju muzičare da snimaju sve i svašta. Nickel Creek su staromodni – objavljuju retko, ali kvalitetne albume.
Evidentno je da bluegrass kao muzički žanr u poslednjih par decenija doživljava renesansu. U više tekstova smo pokušali da vam približimo ovu vrstu muzike koja od izvođaća traži vrhunski majstorluk. Fokus je bio na muzičarima koji za sobom imaju već velike i spektakularne karijere ili virtuozima na instrumentima kojima malo ko sme da izađe na crtu.
Vreme je da se upoznamo sa podmlatkom.
Nemojte da grešite dušu i da bluegrass svrstavate u muziku prazilukovića. Pre svega, to je veoma zanimljiv spoj raznih uticaja muzike doseljenika. A potom, to je neverovatan poligon mnogih velemajstora na žičanim instrumentima.
Iako ga najčešće smatraju podvrstom country muzike, bluegrass je više od toga. Ukorenjen u tradicionalnoj muzici koju su prvi doseljenici u Ameriku poneli iz svojih domovina, zgodan je miks žanrova iz Engleske, Škotske, Irske i Velsa koji su stopili, vremenom, sa uticajima nove sredine, pre svega jazzom. Od njega je pokupljena sloboda u interpretaciji i sklonost muzičara ka improvizaciji.
Uobičajeno je da se svira na akustičnim, žičanim instrumentima, a poslednjih par decenija doživljava renesansu. Danas više nije neobično da se čuju i izvođači koji su se donekle elektrificirali.
Posle prvog ugođaja slušanja virtuozne svirke, lagano počinjete da otkrivate dublje slojeve. To je najvažniji razlog zašto je ta muzika toliko prijemčiva.
Busanje u junačke grudi i pozivanje na svetlu tradiciju je prisutno kod svih južnoslovenkih naroda i narodnosti sa kojima smo nekada delili zajedničku državu. No, kada je muzika u pitanju, rovovi su i dalje veliki i duboki – gotovo je nezamislivo da se posegne u bogato nasleđe, obrade tradicionala su uvek bile na nivou statističke greške, a prezriv odnos “rokera” prema “narodnjacima” je postao opšte mesto.
Nešto zaista nije u redu sa podnebljem na kome živimo. Zapravo, sa ljudima koji su ukopani u prošlosti i ne žele da promene svoje stavove za milimetar.
Hey there you
What’s your claim
While you’re out there
Running in circles you don’t understand
Kada su šefa jednog mladog benda uoči prve zvanične svirke pitali kako se bend zove, on reče “Dawn of the Buffalo” – ideja beše da se imenom oda dužna pošta korenima iz kojih je razvijen muzički stil grupe – ali producent koncerta je to loše čuo, pa je na plakatima odštampano ime “Donna the Buffalo”. Najpre nisu imali kud, a posle im se učinilo kao dobar štos.
Skoro trideset godina kasnije, taj štos traje i dalje, a meni i vama preostaje samo još jedno da se zapitamo:
Kako, za boga miloga, kako je moguće da do sada nismo čuli za ovaj bend?
Nastavite sa čitanjem… “Samo kad bih mogao (da ih čujem uživo)”
Do pre par dana nisam imao pojma ko su Šejkeri. Ne, nije u pitanju ona posuda u kojoj se mućkaju kokteli, već članovi protestantske zajednice (sekte?) koja je delovala u Ujedinjenom Kraljevstvu pre nekih tristotinak godina. Živeli su u posebnim zajednicama (komunama), zagovarali pacifizam i ravnopravnost polova, jednostavan život i tradicionalne hrišćanske vrednosti, pa nije ni čudno što su ih krajem XVIII veka ekspresno p(r)oterali u Ameriku da tamo propovedaju svoje učenje.
U neku ruku, bili su pretača hipika koji su se desili par stotina godina kasnije.
U nekom od ranijih tekstova napisao sam da bluegrass kao muzički žanr u poslednjih par decenija doživljava renesansu. Ako nas redovno čitate, primetili ste da s vremena na vreme uletimo među izvođače bluegrassa koji su već postali velike zvezde. Sve to činimo u nameri da vam približimo ovu vrstu muzike, koja je u suštini jednostavna, ali traži da je izvode iskusni svirači. Kod njih nema fulanja: svaka i najmanja graška može da se čuje.
O tome kako je, recimo, ugodno gledati u Alison Krauss dok peva ili svira da ne raspravljamo. 
