Tag: blues

Оде Питер Грин

Што нас је веома изненадило, нисмо ни рачунали да је, још колико јуче-прекјуче, био жив. Јер ово је човек који је надалеко надживео сопствену биографију. Све приче о њему се завршавају напуштањем Флитвуд Мека и одласком у неке своје мутне киселе воде. Изашао са сцене, нестао из снопа рефлектора, такорећи не-особа. Што рече наш другар, “да је мене неко јуче питао да ли је жив или не, не бих био сигуран мада се не сећам да је већ помињан у оваквој причи. Био бих ту негде, ваљда јесте али нисам сигуран.”.

И шта да се каже, кад смо већ све рекли: о зеленом ђаволу, о томе како се Мек сналазио после њега, двапут, трипут…

Спомињали смо и забавиште у ком је одрастао као музичар, са све приредбом, првим албумом са Меком, његовом страницом из рок буквара, и на још неколико места где смо спомињали неке сличне, например Сида Барета.

Јер, великан овог формата није неко кога се сетиш тек кад умре. О њему је увек имало шта да се каже, осим кад одсвира нешто да те остави без текста. Један од у вр главе десет људи који су умели да свирају блуз тако да и ја могу да слушам. Ево и сад чујем.

Слава мајстору.

Ne osećam bol

Još jedno “čudo od deteta” je počelo da zaokuplja pažnju muzičke javnosti. Pa kako mi da ga mimoiđemo.

Moj muzički plejer u računaru je fenomenalo parče softvera. Mali je po gabaritu, besplatan, ne pokazuje reklame, a uz nekoliko dodataka pretvara se u moćno oružje koje samo što mi ne kuva kafu dok sam još krmeljiv. Između ostalog, zna da vodi statistiku najviše slušanih pesama u određenom vremenskom periodu. Mada mi takav podatak u suštini ništa ne znači, iznenadio sam se kada mi je objavio šta sam gotovo svakodnevno slušao u protekle dve sedmice.

Nisam mogao da poverujem šta vidim: na vrhu liste nalazio se album Marcusa Kinga pod nazivom El Dorado (2020).

Nastavite sa čitanjem… “Ne osećam bol”

Laži me

Onaj čiča iz filma “Crossroads” je bio u pravu: dobra volja nije dovoljna da bi se svirao blues. Mora prvo da se udahne prašina sa hiljadu milja drumova. Ovaj dečko je sazrevao dok je već snimao blues.

Umetnost zajedničkog bitisanja je, verovatno, najteži predmet koji se uči u školi života. Za ovu disciplinu nema udžbenika, gradivo se ne može nabubati, pravila su rastegljiva, akteri često nekompatibilni, a krajnji rezultat niko ne može da predvidi. Uostalom, taj film se neprekidno vrti u našim domovima ili ga barem gledamo u svojoj okolini. I, ma koliko se upinjali da ukapiramo sve finese uspešnog i uzroke neuspešnog zajedničkog delanja kako bi se prilagođavali i tražili tačke spajanja, često smo nemoćni da održimo zajednicu iz ko zna kojih razloga.

Žene će odmah reći da je to zbog nedostatka ljubavi. Flirt female

Nastavite sa čitanjem… “Laži me”

Na plaži

I need a crowd of people
But I can’t face them day-to-day

Probudio sam se veoma rano, jutro se tek zaletelo. Nemam takav običaj, pogotovo kad iz bio kog (obično glupog) razloga okasnim na počinak. Nisam dovoljno spavao i već se osećam umorno. To me brine, jer preda mnom je naporan dan i nije baš da sam ga započeo kako bi valjalo. Da sam imalo pametan kao što nisam, nazuo bih najudobnije patike, možda strpao fotoaparat u torbu i krenuo u dvočasovnu šetnju. Ali, ne. Neće mi to izbiti sve ove sive misli iz glave.

Potreban mi je odmor. A ta šetnja u rano jutro bi trebalo da se desi bez obuće, koracima po pesku neke duge i puste plaže.

Puste želje. Pusti snovi.

Nastavite sa čitanjem… “Na plaži”

Kornjačin blues

Ako ne znate za nju, saznajte što pre. A ako znate, obratite pažnju na novi album ako do sada niste.

Mučno je suočavati se sa potrebom da skreneš pažnju na nešto vredno pažnje, a nemati vremena za to.  Željan si da i drugi primete, pa da raspravljaš dugo, sve pokrivajući to vreme sadržajem čije postojanje je do ugodne teme i dovelo. Ali, ne vredi: iz ove kože se ne može.

Elem: željan sam da vam dugo i polako pričam o albumu koji sam još pre desetak dana čuo. Ali od onda nisam to uspeo ni da ga preslušam drugi put, do maločas, što bi ono rekli, “da legne”, a kamoli da napišem nešto. A grehota od boga ne slušati svaki dan. Poslušajte i sami:

A?

Nastavite sa čitanjem… “Kornjačin blues”

Spreman sam

Juče su me prijatelji pozvali da pogledam par klipova, znajući unapred da će me interesovati. Na prvom je Jeff Beck pozvao Erica Claptona u goste. Lepo su se izgrlili, očigledno su bili dobro raspoloženi, publika je unapred bila ekstatična i krenuli su u svirku… A šta bi drugo nego jedan od klasičnih bluzeva. Sve je, očekivano, proteklo u najboljem redu. No, razlika u pristupu i tretmanu instrumenta u rukama je očigledna – dok je Bog gitare izvlačio iz njega najluđe zvuke, “Bog” je svirao nekako mlako i akademski.

A što se onog drugog klipa tiče… Uh, odmah sam odlučio da tu poslasticu podelim sa vama.

Nastavite sa čitanjem… “Spreman sam”

Kako preživeti turbo-folk i Klepetušu

Dve su stvari koje me ljuto iritiraju kada je reč o takozvanom žanrovskom sortiranju muzike. Jedna od njih je ono kad ljudi nazivaju narodnjacima svo ono audiovizuelno smeće koje se valja po medijima i po splavovima. Takvo imenovanje smatram uvredljivim po celokupno kulturno nasleđe naroda kojem pripadam, ne samo na planu muzike.

Drugo je kad me oni što hodaju planetom znajući sve i bez oklevanja prosipajući to svoje znanje svuda oko sebe obeleže kao nekog ko ne voli narodnu muziku. Elem, “narodnjak” za mene nije ništa drugo nego sleng izraz za “narodna muzika”. Za to što nišči ukusom ono nazivaju narodnjacima nisam odgovoran. Štaviše, trudim se da prema njima budem veoma, veoma neodgovoran.

Nastavite sa čitanjem… “Kako preživeti turbo-folk i Klepetušu”

Okamenjen

Neki moji drugari su skloni da forsiraju preporuke raznih gitarista, naročito onih prangijaša iza kojih leti perje ili onih koji po njihovom mišljenju imaju “nešto posebno”, pa se prilično začude kad naiđu na moju potpuno hladnu reakciju. Ne osećajući potrebu da se pravdam zbog svog stava, a znajući da većina nije izložena muzici u tolikom obimu koliko je to meni normalno, puštam ih da misle šta hoće. No, jedan mi reče: “Ostario si: nekad si sekao vene na ovakvu muziku!”.

Na stranu što zbilja ima one muzike za kojom sam nekad klicao, a danas sam ravnodušan jer sam je prerastao, a naročito što baš u slučaju primera koji je prethodio toj izjavi nikad nisam voleo takvu muziku (posredi je bio Joe Bonamassa, plastificirani gitarski heroj koji nikad neće imati moje poštovanje), malo sam se zamislio nad tom konstatacijom: zaista, ko su gitaristi koji pobuđuju moju pažnju? Recimo, ima li u mlađoj generaciji ikoga osim Dereka Trucksa da je uspeo da zadrži moju pažnju?

Nedavno me podsetiše na ovog dečka: o, da! Zapisao sam fusnotu da se njime pozabavim, pa kako sam zapisao, tako sam i izgubio belešku. Zaboravio sam: podsetnik u kalendaru je jedino mesto koje čitam svakodnevno…

Nastavite sa čitanjem… “Okamenjen”