Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Iskren pogled pravo u oči koji govori sve jezike. Ideja o tome da je sreća samo trenutak.
Na početku, pesnik kaže:
Znaš li da putovanja nema?
Stižemo i odlazimo u isti čas
Bio si smrtan, baš kao i ja
A bog je samo melodija…
A na kraju gutamo knedlu zajedno sa njim:
Svi moramo da odemo, veruj mi
Ali ja te puštam da bih ti rekao hvala.
Ponekad je potrebno više od puke želje da se dosegne nagrada: potrebna je hrabrost da se suočiš sa nečim što znaš da je veće od tebe, da može da te zgazi i uništi. A hrabar čovek nije onaj koji se ne plaši, jer onaj ko se ne plaši pred opasnošću nije junak već ludak. Hrabar čovek prevlada svoj strah i stupa napred znajući da može propasti.
E, tako.
Nastavite sa čitanjem… “Hrabre sreća prati i onda oni ispadnu heroji”
Kada se zaposlila kao sekretarica u Motownu, Martha Reeves se, verovatno, potajno nadala da će joj se ukazati prilika i da se okuša kao pevačica. Promućurni Berry Gordy, o kome ne treba trošiti reči jer je upravo on “otac” soula i funka, pridodao joj je prateću vokalnu grupu The Vandellas i uspešna priča je mogla da počne. Od 1963. godine pa nadalje, ovde devojke su zabeležile 25 uspešnih singlova.
Možda nije najbolji, ali je sigurno najuspešniji je onaj na kojoj se nalazila pesma “Dancing in the Street“(1964).
And these children that you spit on
As they try to change their worlds
Are immune to your consultations
They’re quite aware of what they’re going through
Tata! Ponedeljak ujutru posle nekog provoda, produženo spavanje iz kog me prenu zvonjava mobilnog. Moja petnaestogodišnja ćerka – gledam, 10:05, počeo joj je veliki odmor, nadam se da je sve u redu jer mi obično šalje poruke, pozivi su za nešto hitno ili ako treba neko duže objašnjenje. Tapnem zeleno dugmence na ekranu mobilnog sokoćala i čujem je kako plače. Panika, šta se desilo?!?! Tata, umro je Bouvi!!!
A sve je počelo jednog lepog letnjeg dana pre skoro 5 godina. Vraćali smo se iz vikendice, u kolima se vrteo CD s nekim mojim izborom Bouvijevih pesama… lista je došla do „Changes“, i dok sam uživao u pesmi postao sam svestan još jednog glasića koji se negde otpozadi probija kroz muziku. Digao sam pogled ka retrovizoru i video Teu koja se zanela pevajući – tek posle nekoliko trenutaka primetila je moj široki osmeh i postidela se:
– Cico, otkud ti znaš ovu pesmu?
– Pa eto tata, stalno je puštaš u kolima i svidela mi se.
Nastavite sa čitanjem… “Kako zahvaljujući Bouviju znam da nisam isfulao kao roditelj”
