Tag: bubnjar

Perfekcionist kojeg je bilo lako voleti

In memoriam: Bill Rieflin (1960-2020)

Neću se mnogo začuditi ako me iko od vas zapita “izvini, a ko je Bill Rieflin“. A poneko će možda reagovati kada prepozna ime koje je prekjuče pročitao na nekom od muzičkih portala, u vesti o njegovom odlasku na Neko Bolje Mesto.

Sva je istina da ja za ime i lik tog čoveka ni ja nisam znao do pre nešto manje od šest godina. A istina je i to da donedavno uopšte nisam razmišljao o pozamašnom obimu muzičkog delovanja koje je taj neverovatni čovek ostavio svetu, nego sam ga upoznao u samo jednom izrazito uskom kontekstu. A tamo nije bio toliko upadljiv; štaviše, njegov rad se može opisati onim volšebnim “primetio bi koliko je važan tek kad bi ga isključio iz zvučne slike”. Zato ću vam ga danas zvučno predstaviti najpre u jednom naročitom izdanju.

Na albumu Largo (2001), koji su Bill Rieflin i Chris Connelly potpisali zajedno, Rieflin je imao ulogu koautora, producenta, snimatelja i inženjera postprodukcije, klavijaturiste (na klaviru i sintisajzerima) i pratećeg vokala.

Nastavite sa čitanjem… “Perfekcionist kojeg je bilo lako voleti”

Ludi Džek

Još dok je bio u grupi Cream, pored toga što je imao reputaciju vrhunskog bubnjara, Ginger Baker je važio za čoveka kome se prišivalo da ima “kratak fitilj” i da je sklon incidentima. Najpoznatiji je onaj kada je potegao nož na Jacka Brucea i prislonio mu ga na stomak. Da ne ulazim u motive takvog ponašanja, da li je u pitanju bila njegova narav, alkohol ili neke supstance tek, posle svih tih iskustava iz šezdesetih, Bakera je pratila aura “čoveka sa kojim je teško sarađivati”.

Njegova jedina konstanta bile su nestalnost i lutanja.

Nastavite sa čitanjem… “Ludi Džek”

Rešenje za sve one koji na koncertima uporno zaklanjaju vidik svima iza sebe entuzijastičnom proizvodnjom digitalnog đubreta pomoću svojih pametnih telefona

Desilo vam se – priznajte i nemojte da kažete da nije – da vas je neko nekada iznervirao svojom sistematičnom, ali netaktičnom upotrebom mobilnog telefona. Proizvođači nakazno loših video-klipova (u tu kategoriju spada oko 98% svih koji pokušavaju da snime koncert) posebno su iritirajuća vrta: oni su izgubili sve kriterijume pristojnosti, solidarnosti i drugih pozitivnih socijalnih veština koje su nekada bile uobičajene na koncertima čak i za vreme šutki.

Marky Ramone, drugi bubnjar grupe Ramones (1978-1982 i 1987-1996 – najstariji danas preživeli član), predlaže rešenje za te mamlaze.

Nastavite sa čitanjem… “Rešenje za sve one koji na koncertima uporno zaklanjaju vidik svima iza sebe entuzijastičnom proizvodnjom digitalnog đubreta pomoću svojih pametnih telefona”

Једна од пре: бубњар у трансу

За пољску групу “Но то цо” сам чуо укупно једном, код Николе Караклајића. Немам појма о њима, тек ми стиже њихова музика. Запамтио сам их само зато што им назив у преводу значи “Па шта онда”… како се звао наш локални бенд.

Чинили су га Веса и Деја на гитарама, Жика Главоња на басу, Миле Џегер (један од три зрењанинска Џегера тог времена) и Цука на бубњевима, и један Воја на оргуљама повремено. Свирали су два или три пута недељно у старом Дому омладине, смењујући се са Омегама. Уз толико живих наступа (да видим неки данашњи бенд да скупи толико публике годишње), ем су били у форми, ем им је било помало и досадно да свирају свако вече једно те исто, па су се дали у импровизације.

Оно, у то време је и био обичај да се песме штимују тако да свако има свој соло понегде, да се сви покажу. За Цуку, то је била Сузи Кју, песма из репертоара Криденса и Стонса, у којој је он умео да одвали и по два-три минута. Фотка је снимљена након једне жешће свирке (не, ништа страшно, иза сцене је текло само вино, ружица), кад су ову ствар свирали на бис. Цука се дохватио већ свог другог сола, пао у севдах и никако да се мане. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бубњар у трансу”