Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Uz svu dobru volju i još bolju muziku kojom se okružujemo, ponekad je teško održati tempo pisanja koji smo na ovim stranicama sebi dobrovoljno nametnuli. Prosto, ideje se ponekad zavuku u budžake i nikako da izađu odande. Tada pribegavamo raznim alternativnim tehnikama. Evo, mene uvek dobro pokreću provokacije.
“Već sat vremena se motam po radio-stanicama u pokušaju da dobijem ideju za nešto vredno pisanja”, piše mi Zoća Peacock pre nekoliko dana, “i ništa još… Sad poče Calexico. Pa jebaga, ne možemo non stop o njima!…”
Zoćo brate, nije trebalo to da kažeš. Calexico nije samo varošica u vukojebini na granici između Arizone i Meksika, nije samo duet dva ludaka i nije samo muzika. Calexico je i paradigma putovanja na mesta na koja se ne može stići tako lako. Za mene, barem.
Taj deo priče je jednostavan.
To li je, dakle: besprekorni talenat pisanja pesama jednog čoveka preklopljen fantazmagoričnim vizijama one dvojice ludaka iz Tuscona. Ne možeš poželeti više.
Muzike ima na pretek. Ili će biti da ja više ne mogu da postignem koliko sam nekad mogao. Sve je moguće, ali za jedno znam da nije moguće: ne mogu da ignorišem najavu muzike koju stvaraju ljudi u čiji besprekorni talenat sam se uverio svaki put kad sam čuo nešto novo. Dodajte tome prstohvat subjektivnog stava – i eto meni radosti. Sledeća numera ja najavljena doslovno 25 sati pre nego što sam je ja objavio vama.
Auh. 
Sve je to predmet doživljaja granice.
Ako bismo mak na konac, The Black Light (1998) nije prvi album grupe Calexico. To bi bio samizdat pod naslovom Spoke (1997), za koji je trebalo dosta vremena da ugleda svetlost dana u uslovima gerila-marketinga i još uvek nejasnog koncepta. Ako ćemo pravo, kada je taj prvi materijal snimljen tokom druge polovine 1995. godine, čak je i grupa trebalo da se zove Spoke. Štaviše, dvojica koji su napustili Giant Sand i snimili taj materijal, objavili su album pod tim imenom grupe u Nemačkoj, nekoliko meseci ranije.
Ali, onda su stvari došle na svoje mesto: neki novi vetrovi su zaduvali indie svetom i nastala je prilika za neku novu muziku. Naši junaci su se našli u centru te priče. I tada je nastalo ovo što danas slušamo.
Istina je uvek jednostavna.
Imam nekolicinu prijatelja koji su, poput mene, od malena veliki obožavatelji filmskog opusa Sama Peckinpaha. Ovaj režiser je uveliko zaslužan za revitalizaciju westerna kao žanra, a nekoliko njegovih epskih filmova na tu temu su danas klasici. Major Dundee (1965), The Wild Bunch (1969), Pat Garrett and Billy the Kid (1973), Bring Me the Head of Alfredo Garcia (1974) samo su neki od Peckinpahovih filmova koje sam strastveno gledao u bioskopima iz dana u dan, sve dok ih ne bi skinuli sa repertoara. Niko pre njega nije snimao takve akcione scene i nasilje koje su imale svrhu u naraciji, a likovi su mu, najčešće, bili ljudi koju su večito bili u konfliktu između života koji žive i ideala u koje veruju… Dakle, gubitnici i otpadnici.
U The Ballad of Cable Hogue (1970) Peckinpah je malo odstupio od sopstvenog obrasca. U njemu nema žestokog nasilja, a mnoge epizode su prožete humorom.
Trideset godina kasnije, čika Žika mi je doneo novi disk Calexica Hot Rail (2000) i odmah izjavio: “Sine, ovo će mnogo da ti se svidi…”.
Život je prekratak da bismo razne gluposti trpeli ikako; a naročito je prekratak da bismo neke banalnosti pregurali više od jednom. Međutim, život je dovoljno dragocen da bismo neke jednostavne a veličanstvene pojave morali da priuštimo kad god je to ikako moguće. I onoliko puta koliko je to moguće, naravno.
Imajući tu pouku na pameti, još pre nekoliko nedelja sam obezbedio preduslove za svoj drugi susret uživo sa grupom Calexico.
Pa, valjda je jasno zašto.
Za Braneta (1967-2017):
Tvoje bitke su završene, prijatelju. Sad možeš da se odmoriš.
Ponekad je potreban samo jedan majušni, jedva vidljivi kamenčić da pokrene veliku lavinu.
A ponekad je potrebna samo mala slutnja suze da pokrene veliki bol.
Nazovite me nekritičnim ljubiteljem, zadriglim fanom ili koji se ono još pogrdni termin izvlači u ovakvim prilikama, ali nećete me pokolebati. Pojavljivanje novog materijala grupe Calexico ili barem najava onog što tek dogodine dolazi, kao u ovom slučaju, uvek je događaj vredan pažnje.
Ovo je osvanulo juče.
E, tako.
One hand on the hammer, one foot by the door
Pushed by the wind, fed by the need for moving on,
Moving on to nowhere
Ima već par meseci, Peacock junior je postavio ovu pesmu na svoj zid na fejZbuku i tako me podsetio na jedan od najboljih koncerata koje smo, eto slučaja, zajedno pohodili… Beše vrela avgustovska noć pre četiri godine, zidine Malog Kalemegdana su bile usijane. A beše još vrelije kad je krenula ova pesma.
To su oni prosti trenuci kad čovek shvati koliko je malo potrebno da bude srećan.
Nastavite sa čitanjem… “Linija na kojoj se razdvaja ono pre i ono posle”
