Dijalog koji sledi se, zapravo, nije desio, ali ja sam isto tako mislio kao da jeste, a vala je i onaj koji je jednom prilikom atakovao na moj trenutni izbor muzike.
– ‘De si Grbo, rode rođeni!… A, čekaj malo, pa šta to slušaš?
– Nije valjda da ne znaš? Zevon, povratnički alb…
– Otkad ti slušaš country?
– Šta pričaš, bre?
– Auuu, pa nekada si ložio tvrdu svirku, brate!… Pa kakav ti je to pesmičuljak!…
Kada neko tako krene đonom na vas, zbilja ne treba da se nervirate. Najzad, zbog čega bi svako morao da zna da se u celokupnoj američkoj modernoj muzici jedva ikada pojavio iko ko je bio iole tvrđi nego što je to bio Warren Zevon. I zašto bih ja uopšte morao da objašnjavam nesrećniku o čemu peva pesma koju je on nazvao country pesmičuljkom?
Kako onda, tako i danas: upravo me je Warren Zevon naučio da nikad više nikoga, ni zbog čega, ne ubeđujem ni u šta, pogotovo u muziku koju volim a koju dotični, neka mu je prosto, nikad neće razumeti.