U “progresivu” sam uleteo u trenutku kada sam prvi put poslušao The Nice. Sasvim logično, jer sam se na kraju šezdesetih i sam petljao sa klavirom u muzičkoj školi, a Keith Emerson je momentalno postao moj idol. Zatim su došli King Crimson, Yes, Pink Floyd i slični. Ne mogu da se požalim da nisam bio u toku sa zbivanjima.
Barem sam tako mislio.