Разлика између лудајначе и гибанице није само у пуњењу. Гибаница је јело, лудајнача је оргија.
Мада, као клинац нисам баш волео лудајначе. Да ли је било прејако за детиња чула, као што је случај и са келерабом и карфиолом у супи? Нисам их волео, сад их волим.
Или сам напросто те среће да моја госпоја кува много боље него моја покојна мати или баба? А она баш и није имала од кога да учи, у кувању је прилично самоука, метод распитивања, завиривања у рецепте (са све гуглањем као дисциплином), и вишегодишње емпиријске изградње одокативне интуиције. Мислим да је кључ у оном емпиријском, на упорном експериментисању и “што да не” приступу.
Што је кључна цивилизацијска разлика. Нешто налик помаку од занатског ка научном приступу. И нешто још јаче у позадини.
Nastavite sa čitanjem… “Цивилизацијска лудајнача”