Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ako je Lyle Lovett uspeo da zavede “Zgodnu ženu”, siguran sam da će i vas.
Za proteklih osam godina, koliko postoji ovaj blog, Lylea Lovetta smo pomenuli samo četiri puta. Prosto sam se našao zatečen tom činjenicom dok sam proveravao da nisam nešto već napisao o današnjoj pesmi. Racionalnog objašnjenja nema – ovaj fenomenalni muzičar i zanimljiv čovek pripada grupi autora koje, barem Grba i ja, odavno cenimo, poštujemo i volimo da slušamo pa, umesto da smo već kod desetog priloga vezanih za Lovettove sjajne pesme, sad moram da krenem ispočetka.
Sram me bilo. 
Ne samo da razotkriva, nego i dokazuje da je strpljenje u postizanju rezultata jednako važno koliko i talenat i trud. Da nije bila strpljiva, možda nikad ne bismo saznali za nju. A danas je kraljica.
Kada je Mirko, moj FB drugar sa kojim delim prilično širok front zajedničkih afiniteta u muzici, pre nekoliko dana okačio današnju pesmu, njegov komentar je bio kratak i suštinski dovoljan: “Osećam strahopoštovanje prema Gillian Welch”, reče.
Đavo da me nosi ako bi više reči učinilo bolju pravdu. Međutim, o čemu bih ja onda danas pisao?
Midwest Farm Disaster (1972) je jedan od onih albuma do kojih se veoma teško dolazi. Na portalima koji se bave folk muzikom ljudi su o njemu pričali u superlativima, ali nikako nisam mogao da ga se dokopam. Dobro, nema veze, nije ni prvi ni poslednji put, mislio sam, a po glavi mi se neprestano vrzmao njegov omot.
Kostur, velika svinja na kojoj sedi Bob Martin – to nije nešto što se često viđa.
Strpljenje mi se, kao i obično, isplatilo, pa me je, početkom godine, Mario obradovao japanskim reizdanjem ovog albuma. Bacio sam se na slušanje.
Ako nas redovno čitate, sigurno ste primetili da povremeno pišem o country muzičarima koje slušam. Uglavnom su to predstavnici starije generacije, prekaljeni muzičari koji pričaju svoje zavodljive priče kojima je teško odoleti. Oni, dakako, ne pripadaju onoj grupi izvođača koje slušaju američki šoferi, već traže pažnju i uživljavanje u ono o čemu govore. U countryju su odavno prisutni i svi živi varijeteti ostalih muzičkih žanrova, tako da svako može da pronađe nešto po svom ukusu, a standardi su postavljeni vrlo visoko.
Ovde nema mesta za amatere.
Nastavite sa čitanjem… “Nije ni kantri kao što je nekada bio”
Odlazak sa drušvancetom u kafanu zna da popravi raspoloženje. A posle par pića svako od nas zaboravi muke koje nas tište. Možda je tako i zato što je razgovor o politici za stolom zabranjen pa nam treba sasvim malo da se ubacimo u neki drugi, paralelni Univerzum, u kome važe sasvim druga pravila i teme. Danas smo, na primer, razmenjivali informacije o lokalnim svirkama i planirali kada i gde ćemo ponovo da se okupimo.
Dovoljno da zadovoljan krenem kući.
