“Čudni su putevi gospodnji” veli ona dobro poznata poslovica, koja treba da nas na vreme upozori da se pripremimo na sva moguća i nemoguća iznenađenja koja nas mogu strefiti u životu. I ma koliko ja verovao da me u muzici više ništa ne može iznenaditi, uvek se nađe po koji izuzetak koji potvrđuje ovo pravilo. Za mene potpuno neočekivana kolaboracija Davea Alvina i Jimmiea Dale Gilmorea zatekla me je potpuno nespremnog i već me danima žulja – potrebno je sačekati da se njihov zajednički album pojavi u prodavnicama.
Kad dođe vreme da pred Svetim Petrom položim račune o svom životu, moći ću da mu kažem, i to sa ponosom ako mi bude dozvoljeno, da sam neko vreme provela svirajući ritam-gitaru u bendu sa Albertom Leejem.
Emmylou Harris
Postoje neki veoma posebni ljudi na muzičkoj sceni koji bi, da je pravde i poštovanja zasluge, stekli mnogo veću slavu. Kombinacija sviračke veštine, besprekornog baratanja muzičkom literaturom preko svake granice žanra i uticaja koji su imali na druge oko sebe sugerišu isto, ali ta imena ostaju dobro poznata samo nama, ludacima koji volimo da čeprkamo po faktografijama, kao i muzičarima, koji često navode svoje uzore i na razne načine im uzvraćaju dug; šira publika uglavnom ostaje nesvesna njihovog doprinosa.
Jedan od takvih ljudi je i Albert Lee, fenomenalni engleski gitarist koji na samom početku ovog video-zapisa daje ključ svog položaja u muzičkom svetu.
Stvar je jasna: čovek nije dozvolio da mu slava pomuti pamet. Oduvek je želeo da svira, a zlatni gral kojem stremi nije novac, nego nekakva hipotetička najbolja svirka na sceni, kojoj namerava da teži dok god bude mogao da svira.
