Šta može muzičar čiji kreativni vrhunac je pomeren iz impulsivne kreacije zanimljivih fraza u zonu metafizičkih digresija? Da li da se prepusti novoj struji, pa gde ga ona ponese? To bi moglo biti najzanimljivije, ali šta ako se izgubi kontekst? Tada se pretvaraš u prodavca magle i sumaglice, a možeš da se obratiš još samo onima koje svakako ne zanima šta imaš novo da kažeš, već plaćaju da bi sebe videli u tvom društvu. Takvi postoje i u onoj drugoj grupi konzumenata drugog scenarija nastavka karijere posle zenita – onog kad više ne plasiraš ništa novo, nego prevrćeš stare teme dok god ima onih koji su spremni da te teme konzumiraju, što je večito (ref. Đ. B.). No, šta onda? Provlačiš se zahvaljujući tome što takvima svakako ne možeš reći ništa novo, sve i da imaš, jer oni misle da su sve čuli i da sve znaju, pa nesposobnost da kvalifikuju novo maskiraju kvantifikovanjem starog.
Malobrojni hrabri umetnici pronalaze rešenja tako što rekonstruišu ogoljene stare ideje, pa ako su one još uvek vredne pomena, pakuju ih u nove kontekste. Takva igra je rizična, jer skliznuće u patetiku je više nego verovatno, ali moguća dobit je velika.
Jer tako stari sadržaji mogu da postanu nova remek-dela zahvaljujući novom ruhu i kontekstu.
Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav prijatelju iz kraljevske palate”