Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kako je moguće da institucija neideologije, kakva je Univerzitet, ne bude u sukobu sa institucijom ideologije, kakva je crkva? Nije moguće. Sukob je neizbežan, sukob je neprekidan, sukob je jedini mogući ishod pokušaja da se laž i istina drže u istoj tegli.
Subota, 17. april 2021. godine je u zemlji Srbiji dan kada se čovek probudi, provoza bicikl, kupi novine, pripremi doručak i čaj, sedne u fotelju i pogleda naslovnu stranu novina, a tamo ga sačeka: “Ivanka Popović, rektorka BU: ‘Univerzitet nije u sukobu sa crkvom’ strana 7”.
2021. godine nove ere, da se razumemo.
Većina ljudi danas nije sposobna da razume te reči, da iskorači iz centra sveta, da prestane sebično da veruje svojim čulima. Let helikoptera na Marsu njima ne znači ništa. Vanzemaljci već sada žive među njima: spodobe koje se vakcinišu, posmatraju pomračenja Sunca, bacaju smeće u kantu
Zamislite da se jednog dana desi sveti gral svih naučnofantastičnih maštarija: da se nekakav svemirski brod polako spusti na površinu naše planete, te da iz njega izađu nekakva bića.
Da li bismo se iznenadili ukoliko bi ta bića, mitski vanzemaljci, makar i ovlaš ličila na bilo šta što je ljudska mašta ikada osmislila, kada bi posetici progovorili nekim, potpuno nevažno kojim, nama poznatim jezikom, kada bismo saznali da ta bića poštuju pravne principe tipa pretpostavke nevinosti ili ekonomska pravila ponude i potražnje, kada bi se ispostavilo da slušaju folk muziku I to austrijsku?
I posle više od 50 snimljenih albuma, za Danu Gillespie je malo ko čuo. Novi album sa starim snimcima je dobar povod da bacimo pogled na interesantan period njene karijere.
U vreme kada je Dana Gillespie postala britanski juniorski šampion u skijanju na vodi niko nije ni mogao da nasluti kakav će biti njen životni put. Ubrzo je njeno interesovanje za sportove na vodi splasnulo, a sredinom šezdesetih se zainteresovala za muziku. U nekom od londonskih klubova susrela je srodnu dušu sa kojim će postati doživotni prijatelj. Mlađani David Jones je i sam tražio sopstveno mesto u muzičkom svetu pevajući u grupi Mannish Boys. Zajedno su se glupirali, bili su mladi i neobuzdani, a ubrzo su otkrili da i Dana poseduje muzički talenat.
Uskoro je snimila tri pop singla za PYE. Njen potencijal su prepoznali ljudi iz mnogo moćnije Decce i omogućili su joj da snimi par albuma 1968. godine. Pominje se da su na njima svirali, između ostalih, John Paul Jones i Jimmy Page, znate već iz koje grupe.
Malo kasnije i njen pajtaš David Jones započeće karijeru pod novim imenom – David Bowie.
Ponekad sve deluje naopačke. Možda je to stvar pogrešne tačke posmatranja, ali moguća su i druga objašnjenja.
Nije što je ponedeljak. Nije ni što oko mene vlada sveopšta apatija. Nije ni što sam pomalo umoran od života u Danu mrmota. Nego mi je što se svako malo nađe poneko da me ubeđuje kako je sve u redu.
Dobro je da postoje takvi. Podsećaju me na to da još uvek imam koliko-toliko normalan pogled na svet.
Težina današnjeg priloga je tolika da bi trebalo da vam je dovoljno bar do kraja nedelje.
Anegdota kaže kako je, tamo negde 1971, jedan fan Led Zeppelina uspeo nekako da se probije iza scene posle koncerta, pa čak i da dopre do Jimmyja Pagea. U pokušaju da pokaže svoju posvećenost, brže-bolje je izjavio kako je gitarski rif u “Black Dog” nešto najbolje što je ikad čuo. Jimmy je zamišljeno povukao dug dim iz svoje cigarete, pa samo rekao:
– Meni je očigledno da ti nikad nisi čuo “The Width of a Circle“.
Nije nikakva tajna koliko poštovanje je Mick Ronson uživao među kolegama.
Iskren pogled pravo u oči koji govori sve jezike. Ideja o tome da je sreća samo trenutak.
Na početku, pesnik kaže:
Znaš li da putovanja nema?
Stižemo i odlazimo u isti čas
Bio si smrtan, baš kao i ja
A bog je samo melodija…
A na kraju gutamo knedlu zajedno sa njim:
Svi moramo da odemo, veruj mi
Ali ja te puštam da bih ti rekao hvala.
Zapravo, već je ispuzalo. Ali smo na to čekali preko trideset godina.
Kad neko za sobom ostavi četrdeset i kusur godina uglavnom besprekorne karijere, lako je ačiti se vrhuncima u tolikom opusu. Možete zamisliti, a ne sumnjam da su neki od vas i učestvovali pa znaju iz iskustva, kako među ljubiteljima muzike izgledaju rasprave “koji je najbolji album ili najbolja pesma tog i tog izvođača”. Rasprave često budu žustre, a na kraju sve završe bez zaključka, što i nije toliko bitno ukoliko je rasprava podržana slušanjem muzike. U tom slučaju svi su na dobitku, jer se slušala dobra muzika, a mišljenje svakako niko ne bi promenio, što ne umanjuje efekat zabave.
Međutim, šta se dešava ako rasprava krene s drugog kraja? Jeste li ikad raspravljali o najgorim albumima izvođača u čiju muziku se kunete?
Kod nekih retkih, loši tragovi postaju amanet za budućnost. Jedan od najvećih nije dočekao da čuje svoj najgori album sastavljen ispočetka, barem da bi se uverio da te ideje i nisu bile toliko loše.
Kraj osamdesetih David Bowie je dočekao ovenčan zasluženom slavom. Za prethodne dve decenije je uspeo da se nametne muzičkom svetu kao jedan od najznačajnijih autora svih vremena koji je, neosporno, bio sposoban da se uklopi u bilo koji muzički trend. Ili da ga sam kreira. Pojava CD-a kako novog nosača zvuka je bila prilika da se sumira prethodni opus i krene dalje.
A to je već bio ozbiljan zahvat.
