Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kako uteći od trenutne globalne pošasti? Recept za to je jednostavan – ukrcati se na svemirski brod sa veselim društvom.
Iako su za sobom imali četiri komercijalno uspešna albuma u drugoj polovini šezdesetih, Jefferson Airplane su u novu deceniju ušli sa gomilom problema. Varnice između članova grupe su počele da sevaju već početkom 1970. godine i niko nije mogao da predvidi kako će sve da se rasplete na kraju.
Kao i u svakom dobrom krimiću.
Ukoliko uopšte osećate potrebu da muziku nekako kategorišete i svrstavate, činite to do mile volje, ali koristite pritom isključivo održive kriterijume.
Ne znam zašto bi iko ikada poželeo da vodi jalove i besciljne diskusije o bilo kojoj temi, ali znam za barem jednu takvu temu koja se prečesto poteže u mojoj okolini: to je ona o navodnoj premoći kvaliteta nekadašnje muzike spram nedostatka jednako kvalitetne muzike u današnje vreme. Poslednji koji se nadao mojoj podršci u održavanju te idiotske teze nije se dobro proveo: ispostavilo se da taj uopšte nije ni pokušao da se informiše o zbivanjima na aktuelnoj sceni, a od desetak imena koja sam pomenuo po sasvim slučajnom izboru, on nije znao ni za jedno.
Ljute me takve situacije. Pogotovo me ljute ljudi koji od mene traže da im za tri minuta saopštim sve što znam o muzici koju istražujem poslednjih trideset godina.
E, pa neće to tako moći.
Nastavite sa čitanjem… “Kako izdržati muziku za koju ste mislili da ne postoji”
Kada se neka muzika vrti oko tvog opšteg muzičkog ukusa, onda ju je lako primati zdravo za gotovo, bez potpitanja. Tu čak nastaje ona pozitivna povratna sprega u kojoj muzika proizvodi uživanje, uživanje dovodi do još muzike, pa tako u krug dok ne ukapiraš da perpetuum mobile zapravo postoji, zahvaljujući tome što je muzika je predmet metafizike pre nego što je nekakva matematička kombinacija frekvencija složena u nekakve šablone.
Pravi cilj svake dobre muzike je dodir magije.
Međutim, ponekad se navuku tmasti oblaci. Nešto se desilo, pa najbolji muški vokalni duet u istoriji rock’n’rolla više ne postoji.
Televizija, znate i sami, predstavlja silu veću od bilo koje druge kada je reč o socijalnom, političkom i kulturnom uticaju na masu. Tako beše oduvek, a istorija nas podseća da je još Jozef Gebels, ministar propagande Trećeg Rajha, prvi prepoznao o kakvoj moći je tu zaista reč. Međutim, u današnjem metežu 100-200-300 TV programa kojima često raspolažemo, disperzija sadržaja je velika, pa se i gledaoci profilišu. Problem je, dakako, u tome što je nekadašnji “prozor u svet” vremenom postao “šaht za ubacivanje svakog smeća” (bez selekcije). Disperzija je dovela do toga da je nemoguće sprovesti kanalisanje sadržaja – da ne kažem cenzuru, mada zapravo jeste reč o tome, ali da ne širim temu u beskraj. Jer nekada se, da prostite, pazilo na to šta će gledalac iz Vičite, Mančestera, Kuznjecka i Donjih Prćilovaca moći da gleda kod kuće i kakav uticaj će to imati po kulturni razvoj i duhovno zdravlje ukućana, posebno onih mlađih.
E, tim je nazgled čudnije ono što se dešava u sledećem snimku. Ispratite ga pažljivo.
Ovi baš ne znaju da stanu, a? Da li su radile kisele bombonice, vesela zavijača ili nešto treće, ne bih da licitiram. No, ovo je beleška o nečemu neuporedivno važnijem.
I belong on the shore
Hustlin’ nickels and dimes
‘Cause it ain’t long before it’s gone
You might as well have a good time
Moj gramofon je odavno van funkcije, nije više čak ni na svom starom mestu. Ali, ploče ne dam da se pomeraju: sve može napolje ako tako mora da bude, ali ploče će biti poslednje. Volim ponekad da pročeprkam po toj svojoj staroj, nevelikoj fonoteci od tristotinjak velikih vinila. Kao i u slučaju nekih mojih oldvejverskih saboraca, svaka ploča ima neku priču i ja ih se često setim, ne bez nostalgičnog uzdaha… Ali, bez patetike: te naše vinilne vitrine su dobar izvor priča za ove stranice i to je ovih godina jedino bitno.
Baš tako se desilo i pre dan-dva, dok sam čeprkao nešto po obližnjim fiokama: pao mi je pogled na jednu prepoznatljivu plavu riknu omota LP ploče i setio sam se albuma koji nisam slušao odavno. Pustio sam ga ponovo, onako sa merakom, na mediju koji mi je poslala tetka iz Kalinjingrada, da bih se pred kraj setio zašto toliko volim glas Davida Crosbyja i te neopisive vokalne harmonije koje je pravio sa Nashom i Stillsom.
Auh… I kao što rekoh.
Odgovor na ovo pitanje veoma zavisi od konteksta.
Recimo, ako ste upravo gledali flim “Balkanski špijun“, onda dobro znate da su to osnovne jedinice diverzantskih grupa, kao što vas je Đura podučio tokom onog brifinga. Ali ako ste se zatekli u sunčanoj i raznim hemijskim preparatima ofarbanoj Kaliforniji potkraj šezdesetih godina prošlog veka, odgovor bi bio različit.
Veoma, veoma različit.
If I had ever been here before
I would probably know just what to do
Don’t you?
Fenomen “već viđeno” (déjà vu) jedna je od omiljenih tema dokoličarske psihologije. Tema je zgodna za prazna razglabanja, jer se ni stručnjaci ne slažu oko uzroka, uslova i mehanizma te pojave. No, nemam nameru da se bavim tim aspektom čuvenog pojma: danas, a i inače, mene zanima samo jedna od najlepših pesama psihodelične ere, čiji naslov je isti. To je, izvesno, najvažnija pesma koju je napisao David Crosby.
Tek usput ću da primetim: boktemazo, skoro dvadeset godina je već prošlo od nastanka projekta CPR. Mnogo. Kad pre?
