Noć kad je gorela Pompeja

Dobro, de: nije to bila erupcija Vezuva, ali stvar je svakako bila tektonski relevantne prirode.

Znate li kako stoje stvari sa živim svirkama? Bez obzira na sve, one su najvažnije u karijeri nekog muzičara, jer muzika je najpre scenska umetnost, a tek onda izdavački biznis i šta ti ja znam. Postoje umetnici koji to ozbiljno shvataju, pa zato gledaju da posetiocima pruže nešto više, nešto što nije moguće doživeti na drugom mestu i u drugim okolnostima.

Nekima tako nešto uspeva lako – e zbog sile novca kojom aranžiraju te koncerte, zbog magije koja im je urođena, možda zbog kombinacije mnogih sitnih faktora među kojima neke baš i nije tako lako objasniti rečima…

Valja loviti takve prilike, koliko god da koštaju i koliko god da je teško pohoditi ih. Jer, trošak i umor se zaborave. Doživljaj se pamti dugo, dok god ona siva kaša između ušiju radi posao.

Nastavite sa čitanjem… “Noć kad je gorela Pompeja”

Pozdrav prijatelju iz kraljevske palate

Taj prelaz tempa iz Allegro u Largo jedan je od muzički najubedljivijih trenutaka koje je grupa Pink Floyd ikad pružila.

Šta može muzičar čiji kreativni vrhunac je pomeren iz impulsivne kreacije zanimljivih fraza u zonu metafizičkih digresija? Da li da se prepusti novoj struji, pa gde ga ona ponese? To bi moglo biti najzanimljivije, ali šta ako se izgubi kontekst? Tada se pretvaraš u prodavca magle i sumaglice, a možeš da se obratiš još samo onima koje svakako ne zanima šta imaš novo da kažeš, već plaćaju da bi sebe videli u tvom društvu. Takvi postoje i u onoj drugoj grupi konzumenata drugog scenarija nastavka karijere posle zenita – onog kad više ne plasiraš ništa novo, nego prevrćeš stare teme dok god ima onih koji su spremni da te teme konzumiraju, što je večito (ref. Đ. B.). No, šta onda? Provlačiš se zahvaljujući tome što takvima svakako ne možeš reći ništa novo, sve i da imaš, jer oni misle da su sve čuli i da sve znaju, pa nesposobnost da kvalifikuju novo maskiraju kvantifikovanjem starog.

Malobrojni hrabri umetnici pronalaze rešenja tako što rekonstruišu ogoljene stare ideje, pa ako su one još uvek vredne pomena, pakuju ih u nove kontekste. Takva igra je rizična, jer skliznuće u patetiku je više nego verovatno, ali moguća dobit je velika.

Jer tako stari sadržaji mogu da postanu nova remek-dela zahvaljujući novom ruhu i kontekstu.

Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav prijatelju iz kraljevske palate”

Velike nade u nešto što je davno prošlo

Beyond the horizon of the place we lived when we were young
In a world of magnets and miracles
Our thoughts strayed constantly and without boundary
The ringing of the division bell had begun

Zamisli ti samo to moje iznenađenje dok sam, čačkajući listu do sada objavljene muzike na Suštini pasijansa, spontano otkrio da posle dve hiljade i palac pesama još uvek nismo slušali najbolju numeru Pink Floyda iz post-Waters perioda.

Red je da se to ispravi što pre, jer ne samo da je reč o fantastičnoj pesmi intrigantih stihova, već i o odličnom video-spotu u režiji uvek Storma Thorgersona, kreativnog genija čiji lični doprinos vizuelnom identitetu Pink Floyda nije moguće lako premeriti.

E, tako. Sad možemo malo i da usporimo.

Nastavite sa čitanjem… “Velike nade u nešto što je davno prošlo”

Na suprotnim stranama

Nedelja popodne, nekako, budi želju za nehajnim časovima provedenim u dokolici, možda uz knjigu, omiljenu ploču, film na televiziji (neprekidan reklamama), možda šetajući nekim tihim mestom i puštajući mozak na otavu.

Ta vremena su prošla. Od nas se očekuje da nedeljom popodne, najkasnije do mraka, vratimo u sebe nužni grč trpljenja svakodnevice koja se provodi u pokušaju prebacivanja lopte na sutrašnji dan, kad prekarno preživljavanje ulazi u novi krug beskrajne trke.

Štaviše, takav scenario nedeljnog popodneva se danas smatra jedino ispravnim.

Nastavite sa čitanjem… “Na suprotnim stranama”