I belong on the shore
Hustlin’ nickels and dimes
‘Cause it ain’t long before it’s gone
You might as well have a good time
Moj gramofon je odavno van funkcije, nije više čak ni na svom starom mestu. Ali, ploče ne dam da se pomeraju: sve može napolje ako tako mora da bude, ali ploče će biti poslednje. Volim ponekad da pročeprkam po toj svojoj staroj, nevelikoj fonoteci od tristotinjak velikih vinila. Kao i u slučaju nekih mojih oldvejverskih saboraca, svaka ploča ima neku priču i ja ih se često setim, ne bez nostalgičnog uzdaha… Ali, bez patetike: te naše vinilne vitrine su dobar izvor priča za ove stranice i to je ovih godina jedino bitno.
Baš tako se desilo i pre dan-dva, dok sam čeprkao nešto po obližnjim fiokama: pao mi je pogled na jednu prepoznatljivu plavu riknu omota LP ploče i setio sam se albuma koji nisam slušao odavno. Pustio sam ga ponovo, onako sa merakom, na mediju koji mi je poslala tetka iz Kalinjingrada, da bih se pred kraj setio zašto toliko volim glas Davida Crosbyja i te neopisive vokalne harmonije koje je pravio sa Nashom i Stillsom.
Auh… I kao što rekoh.