Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dragi naši,
Za nama je teška sezona 2015-2016. Nemamo iluzija da će sledeća sezona biti lakša, pa zato imamo nameru da se malo presaberemo. Suština pasijansa odlazi na zasluženi raspust koji će trajati, otprilike, do polovine avgusta.
Da nas ne razumete pogrešno, ali jedva smo dočekali. Valja napuniti baterije.
Rađa se nova generacija mađioničara. To su mladi ljudi kojima je jasno da klasične fore, ma koliko bile vešto uvežbane, nisu više dovoljne da fasciniraju publiku, jer svi misle da su videli sve… Kao što i jesu. I ta nova generacija stvara neke nove oblike scenske magije, ulažući u mogućnost uspeha sve što imaju – u jednom trenutku čak i zametak reputacije. Igraju na sve ili ništa, poput ovog momka.
U totalitarnom svetu moraš da se uroniš u svet da bi potom pronašao svoje mesto i, vrag će ga znati da li je moguće, neki svoj spokoj. To mesto i taj spokoj neko je već smislio za tebe. Pokušaš li da se otrgneš tome i pronađeš neki svoj sopstveni put, ima ko će da obavi tvoje uranjanje, za tvoj račun i o tvom trošku. Pa ti sad gledaj šta ćeš.
“E vidiš”, reče mi stariji brat mog školskog druga, “ti nikad nećeš biti Pikaso zato što samo voziš taj tvoj bicikl, a nisi se setio da napraviš umetničko delo od delova koje si polomio.”
Nije mi bilo jasno šta ovaj to lupeta, ali nisam se nešto veliko ni trudio da ukapiram. Posle mi je doneo udžbenik iz likovne umetnosti, pa mi pokazao kako je Pikaso zavario guvernal bicikla za zadnju stranu starog sedišta, pa to sad liči na lobanju bivola. I ta skalamerija stoji u nekom belosvetskom muzeju i svi joj se dive.
Kako, molim?
Ono jes’ da se ekstremnim sportovima najčešće bavimo ponedeljkom kako bismo se malo razmrdali, ali danas se ova tema razvija u nedeljni bioskop…
Čuli ste za Dragoljuba Aleksića? To je onaj lik koji se zubima držao za sajlu koja je visila iz aviona koji je leteo nad Beogradom. A to nije jedino ludilo koje je napravio u životu. Mnogo veće ludilo beše prvi kompletno zvučni srpski film koji je usred okupiranog Beograda, 1942. godine, snimio na filmskoj traci ukradenoj iz nemačke intendanture.
Da li je to Grčka? Ne. Da li je to francuska rivijera? Ne. Da li je to Turska? Austrija? Švajcarska? Rim? Ne, sve je to Jugoslavija.
Da li znate šta je zajedničko za ova tri pojma: Kodachrome, Pan American, Jugoslavija?
Tako je: ta tri pojma označavaju entitete kojih više nema. Legendarni film Kodachrome se ne proizvodi od 2010. godine. Pan Am je bankrotirao 1991, a ta godina beše i de facto poslednja u životu one zemlje velike 255.804 kvadratna kilometra na koju pomisli svako ko je rođen u njoj. E, pa da vidimo šta je to Pan American zabeležio o Jugoslaviji na 16-milimetarskom Kodachrome filmu davne 1964. godine.
A čemu je bilo namenjeno sve ovo?