Ој, кафано: Динар

Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима.

Наспело другарима да обиђемо винарије по Гудурици. Ајде, важи. Потрпамо се сви, са све унучићима, у комби и правац тамо. А то „тамо“ је одмах до Великог Средишта, дакле у неку руку мој стари крај. На аутокрпу у том чланку, та Гудурица дође стотинак пиксела лево ван слике.

Но, нисам за то дошао овамо (и прекинуо скоро двомесечни одмор од Суштине), него… Крив је тај ваздух. Нисмо се најављивали, па смо на два места пољубили врата, на трећем се сити издиванили, пробали винца (ја возач… не може све, шта ћеш), а домаћин није знао да долазимо па није спремио ни закуску. А седели напољу, … тај ваздух. Те смо огладнели.

Сетим се да сам крајем осамдесетих имао, са неком другом екипом, тезгу у Вршцу, и да би нас по обављеном послу водили код Лесковчанина. Кажем ћерци да га телефоном нађе на мапи (нека вајда од тих сокоћала), јер колико год пута да сам возио по граду, улице су ми остале нерешива заврзлама, у року од два ћошка (мештани кажу „две ћошке“) не знам где сам. Не нађе то, него „Динар“.

Прва назнака темељно урађеног дизајна је већ паркинг: између железничких прагова тесно упасована калдрма. Опа бато, ништа од бехатона, асфалта, бетона и остале галантерије, ово се ретко виђа. И онда та улазна врата, урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година – препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих (види велику фотку).

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Динар”

Kapljica

Aerodinamična linija, korišćenje lakih magnezijumskih legura, V8 motor… ništa neobično, rekli biste do momenta kada čujete da je prvi takav automobil napravljen 30ih godina prošlog veka u Čehoslovačkoj. Proverite šta je sve naš saradnik video na hodočašću po Tatrinom muzeju.

Teče prva petoljetka 1930ih. Uzmete idealni aerodinamični oblik kapljice i presečete ga na pola po dužini. Pola kapljice ima dvesta kila manje od dve tone, vazduhom hlađeni V8 motor od sedamdesetak konja sa bregastima u glavi, suvim karterom i polukružnim komorama za sagorevanje, mesta za šest putnika, hidraulične kočnice i može autoputem da vozi 150 kilometara na sat. Naravno da niste još pogodili, a niste ni čitali, jer nije reč o naučnoj fantastici. To čudo je proizvedeno u samo 255 primeraka pre 80 godina. Čudo je Tatra T77, rodonačelnik aerodinamičkih serijskih automobila.

"Elegantni automobil", kako s pravom tvrdi ova reklama

Septembra 2014, za prepunim stolom jedne od praških kafana, dogovorio sam se sa Milošem da ćemo nas dvojica, čim se ja opet dokopam Praga, da odemo u posetu – ne: na hodočašće! – Tatra muzeju u Koprivnicama. Naravno, predviđeno prevozno sredstvo za to je bio Milošev žuti VW412 Variant, jer je pravi način da se ide u posetu vazduhom hlađenim legendama samo vazduhom hlađenim autom. Pretposlednjeg dana septembra 2015. smo, po dogovoru, krenuli na put, na žalost ne Miloševim žutim Variantom, čiji motor čeka zasluženu operaciju, a ni njegovim belim Variantom čiji šupljikavi grejači nisu u stanju da se nose sa hladnim češkim septembarskim jutrima. Zato neću ni pominjati prevozno sredstvo, nego ono što nas je dočekalo 350 km od Praga, skoro na tromeđi Češke, Slovačke i Poljske.

Nastavite sa čitanjem… “Kapljica”