Audaces fortuna iuvat, kaže latinska krilatica: hrabre sreća prati.
Evo jednog odličnog primera.
Setićete se, nadam se, priče o Snežani Radojičić, cikloputnice na putu oko sveta koji traje već četiri godine. O njoj smo pisali već dvaput na Suštini pasijansa (ovde i ovde), a nisam baš siguran zašto to nije češće. Jer Snežanini putopisi imaju snagu avanturističkog filma, pri čemu to nije nikakav film, već realan život nekog ko je odlučio da mu planeta Zemlja bude jedino precizno odredište.
Te avanture možete pratiti na Snežaninom blogu, gde piše povremeno, kao i na fejZbuku, gde iz dana u dan saznajemo detalje avanture koja traje.
U času kada pišem ove redove, Snežana boravi u Džakarti, u Indoneziji. Ona tom ostrvskom zemljom putuje već sedam meseci (sa malim izletom u Istočni Timor – em dodatna avantura, em dobar manevar zbog birokratije viznog režima), a ovih dana je upravo dobila vizu za Maleziju, u čijem kontinentalnom delu je već bila. Ovog puta, uskoro kreće na ostrvo Borneo, gde će zakačiti i Bruneje!
No, moram da vam kratko prepričam kako hrabre sreća prati, a ravnoteža se uspostavlja preko svake nade, na primeru onog što je Snežana doživela tokom nekoliko poslednjih dana.