“Шоферска је туга преголема…”, а има бар још пет заната са сличним стиховима. Програмери, јебигица вели, немају ни то, нема се кад. Зато је продужени викенд пуна капа, кад се ухвати. Од свих комбинација које су биле у игри, одлучили смо се за авантуру, по Грбиној дефиницији (“недостатак планирања”). Оквирни план је био да се прво набави нова фоткалица, а онда на југ, отприлике до Лесковца и назад.
Фоткалица је испала једини део плана који је ишао по плану – легао је нов Канон 70Д, те очекујте да ћу тим да вас давим наредних недеља, како већ буде наилазило. Одмах по набавци кренули смо правцем Сурчин-Обреновац, али то није могло тако одмах. Ја сам увртео у главу да сам запамтио да се иде Гагариновом до краја па десно па лево – е није, него треба ћошак пре краја. Путокази су, наравно, за сека Персе, није српски да се стављају, а гепеес је за луђе од мене: интерфејс је скроз нејасан (а нисам без искуства на тој ливади) а госпоју јако нервира кад почнем да се петљам с тим. А онда кад се она нервира изнервирам се и ја те ми буде паметније да баталим. Можда наредне године, ако га не бацим у међувремену. Зато, мало дужим путем кроз Нови Београд, док не утрефим где да изађем на ауто-пут, па кроз аеродром у Сурчин.
Туристички гледано, Сурчин је једно од оних малих општинских седишта где се намножило ситне привреде дуж главног сокака – све неки сервиси, стоваришта, а ако је и било неке производње, извињавамо се што је нисмо приметили. Много је занимљивији крај пре моста, јужно од Јакова, где је размак између прве и друге долме сто и више метара, душу дало да се стане (а и наше бешике су биле захвалне).
Пошто је ово шкљоц број 6 на новој фоткалици, добро је испало и овако. Јер, прва брига је била да стигнемо негде за дана и да преноћимо, а подешавање кад седнемо негде. Елем, у овом тренутку Канон шкљоца само јпег, без сировог формата, а у часовнику му је 1-I-2001, време између поноћи и 1:00, и у том сату се вртео наредних тридесетак сати, док нисам то подесио.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (1)”
