A šta reći: nije tu potrebno neko obrazovanje. Ili se rodiš sa tim ili ne ukapiraš nikad.
Jedino taj problem sa strahom od kamere… Ako misli da avanzuje u političara, moraće malo više da se potrudi oko maske samouverenosti.
Tag: društvene mreže
Zakotrljaj me oko sveta
Već tri godine ne sanjam, jer živim svoje snove.
— Snežana Radojičić
Bratijo Suštine pasijansa, imam jedan predlog za vas: pomozite Snežani Radojičić da, kako ona to sama reče u nedavnom intervjuu, nastavi ne da sanja, nego da živi svoje snove. Za to postoji jednostavan, dostojanstven i, zašto da ne, zabavan način: naručite njenu knjigu u pretplati.
Hajde sad, da vam polako objasnim o čemu je reč.
Volite sada! Kreirajte! Inspirišite! Pffft!
Malo pažnje ćemo zatražiti od vas. Malo pažnje i malu zadršku u proceni o kakvoj ličnosti je ovde reč. Pružite ovom čoveku svoja tri minuta, a onda…
Nastavite sa čitanjem… “Volite sada! Kreirajte! Inspirišite! Pffft!”
Elem: ne čini online (…) ono što ne činiš uživo (…)
Gde sam ono stao? Ah, da: svako je kovač svoje sreće. Nije ti kriv niko drugi, jer prilika ti je data još kad si bio mali. Ako si se na putu za WC usrao, nije to bilo zato što je WC daleko, nego zato što nisi krenuo na vreme.
Temu smo načeli pogledom na onaj kvazi-eksperiment od pre dan-dva. I tada smo uspostavili dva pitanja o iskušenjima privatnosti u virtuelnom prostoru:
Postoji li mera? Znate li tu meru?
Pitanja nisu samo retorička, jer se odnose na posledice dostignutog saznanja o sebi na društvenim mrežama (u prvom redu, na fejZbuku kao najmalignijem od svih). Jer, možda ste primetili: kada saznaju mnogo o vama, neki ljudi se ponašaju kao da poznaju vas. A tada vam nema spasa, jer će vas čak spopadati na ulici, kao što se nekima već desilo.
Dobro de, neki od nas su i dalje imuni na društvene mreže. Ali, društveni okvir se menja u retrogradnom smeru online ophođenja (i ophodnje? hm…) i zato društvene mreže postaju nužnost u slučaju da želite da ostanete u kontaktu sa nekim ljudima.
Koja je to mera izlaganja sopstvene privatnosti, tog poslednjeg krhkog bastiona čovečnosti u modernom svetu potrošakčih iluzija? Jesmo li se doista odrekli privatnosti zarad udobnosti koju nam tehnologije donose? A kao posledica, rađa se još jedno suvislo pitanje: kako to da smo prihvatanjem tehnološkog napretka dozvolili sebi da postanemo baš toliko glupi?
Nastavite sa čitanjem… “Elem: ne čini online (…) ono što ne činiš uživo (…)”
Ne čini u životu (sebi i drugima) ono što činiš online (sebi i drugima)
Hajde da ispratimo mali eksperiment: napravljena je video-skica kako bi to bilo kada bi se neko ponašao onako kako se ponaša tipični (da ne kažemo “prosečni”, jer ko voli da je prosečan!) predstavnik vrste Homo Sapiens na fejZbuku.
Aha, šta sad velite?
Postoji li mera? Znate li tu meru? Pozabavićemo se tim pitanjem kroz dan-dva na Suštini pasijansa.
Одлучица
Некад давно, у социјалистичка времена, морали смо много да пазимо на цркве и вернике. Водио се рат двеју пропаганди. Антикомунистичка је (са извесном основом од раније) тврдила да нема слободе вероисповести у социјалистичким државама, а наш либерални социјализам је контрирао штитећи цркве и вернике од било какве критике, нарочито од руке обичног народа.
Партија је могла да критикује религију, нарочито уопштено и теоретски, и можда да одврати на понеки чланак у верским издањима (којих је било ихај, али сте морали до дилера да их купите, на киосцима су продавали само њихове календаре). Чланак у обичним новинама, који би опалио по неком неделу месне цркве, појединог свештеника, или чак и месна подружница ССОЈа која би хтела да отвори дискаћ сувише близу цркве – за то се већ добијало по прстима, то је “повреда религиозних осећања верника”.
Аха, па да. А онда на форуму вели другар са Хаваја
Тада сам радио у Тексасу и кад је шеф сазнао да сам агностик/атеиста, увртео је да бих ја ладно убио неког јер свакако немам вредности ни морала чим се не бојим бога.
Да, баш тај рад, умови који не умеју да замисле да неко може да буде поштен ако нема кога да се боји. Ваљда мере по себи. Nastavite sa čitanjem… “Одлучица”
FejZbuk apdejt: uobičajeni košmar
Primećujem da se mnogi uzbuđuju zbog čestih promena interfejsa na fejZbuku. Ne kapiram zašto im to teško pada: onog časa kad odlučiš da kročiš tamo, osuđen si na budalaštine. I to je tako.
Једна од пре: 58 сантиметара
Ова данашња омладина има један до два-три добра односа према фотографији. Парола гласи “фотка, или се није десило”.
То је нов, здрав приступ документаристици – дигитално је, дакле практично бесплатно (кад сте се већ изули за фоткалицу), само од себе зна кад је било, јер памти датум и време, опаљивајте дакле и качите на фејса, нек се зна кад је и шта било, ко је на којој журци бацио пеглу, колико се нанизало празних флаша, коме су се распарале чакшире где треба… до те мере да вам више не верују кад нешто причате, ако нема фотке да то документујете.
Ово ће можда докрајчити традицију ловачких прича, нема више оног “очи му биле оволике”, да видимо фотку или ти не верујемо, као да се није ни десило. Понесен тим, могу данас слободно да причам да ми је 28. априла берићетне 2012 био дугачак 58 сантиметара. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: 58 сантиметара”