Tag: društvene mreže

Псиндром

Недеља је, и некако су ми се изјаловила два послића која сам мислио да урадим данас, да бих сутра-прекосутра могао да зазјавам по граду док поштен свет (и поштена интелигенција!) ради. Ал’ цврц, са све опом и гевезен зајном, није то гравитација па да је не гасе недељом. Мој алат је тамо негде неко угасио, или ставио да се афтамацки закључава, свеједно, ово је из нехата испао дан за хватање зјала, ментални карате на мале голиће, и исправљање кривих Дрина.

А Дрина, другови, јесте крива. И томе треба стати на пут – и онда тим путем преко моста. Или бар прочитати… хјој, куд ја одох. Крива је Дрина, пушио сам зато Беста док нисам нашао…

Ахм. Забуњивај завесу, светла, тон, испочетка.

Није статистика најкривља. Није ни Дрина. Има још тзв. наука или тзв.код хокејашког штапа је баш тај угао важан дисциплина које су много кривље, а статистиком се јадном служе као топузом. Нпр климаватологија,  која статистику користи и за борбу прса у прса (“нашим критичарима не ваља методологија!”) и за дугу рововску борбу (зато поодавно немамо локалне податке – сад ми је најближа станица 100 км од куће, у прошлом веку је била на 6км и погађали су много боље – а зашто су укинуте локалне станице, сметао вишак података?). Nastavite sa čitanjem… “Псиндром”

Смислио сам виц… овај, нисам… тетки лек…

У време док су се вицеви још препричавали уместо да се преводе са интернета, били смо јако брзи да их измислимо и раширимо. Дешавало се да се догађај још не заврши, а виц о њему већ стигне свуда. Например, “што је Авдо моро д’иде у Италију”, добре три недеље пре него што су нашли леш Алда Мора.

И увек се нашао неко да пита “ко ли измишља све те вицеве”.

За већину умотворина је пожељно да се зна чије су. Чувене изреке остају запамћене по ауторима, аутори по њима. За позоришне комаде се зна ко их је писао, за слике се плаћају скупи стручњаци да утврде да ли их је стварно насликао онај на ког су набедили, скоро све књиге имају писце. Једино јадни вицеви немају ауторе (са изузетком оног што смисле усправљени комичари, али овде је реч о бесплатним вицевима).

Ко се пита зашто је то тако, нека смисли виц и нека проба да га протури. Јемчим неуспех ако почне са “е, што сам смислио један”. То се никад не ради. Сопствени виц се протура са “е, што сам чуо један”, са можебитним ојачањем “на пијаци” или “у аутобусу” или “у кафани, за суседним столом”.

Народни уметник, изумитељ вица, мора да остане непознат. Он је нека врста незнаног јунака, митско створење, коме се верује само док остане у миту, док га не познајемо. Чим се испостави да је виц смислио неко кога знамо, одједном више није тако смешан. Још горе ако унапред знамо, пре него што га чујемо.

Зашто је то тако, немам појма. Немам теоријску основу да проникнем у суштину тога, а о теоријама које се упињу да објасне људско понашање баш и немам неко високо мишљење. Могу да га опишу, као ја сад.

За разлику од већине таквих теоретичара, који живе у обмани да постоји неутрални посматрач па као изводе неке опите на људима све се претварајући да заморци не примећују да су стављени у ненормалан положај па онда закључују о некаквом нормалном понашању – ја ово пишем у првом лицу. Јавно признајем да сам смислио и протурио бар десетак вицева, од којих је можда чак половина прошла мајсторски испит: неко их је после мени причао.

Она прва два, која сам покушао да протурим као своје, су прошла неславно. Испрва. Онда сам их, негде другде, неку годину касније, протурио као “е што сам чуо један”, и све је било како треба. И, као што треба, не знам који су то. Заборавио сам. Јер и ја верујем у митског незнаног јунака, и питам се ко ли измишља све те вицеве.

Ne propušta priliku

Citat dana dolazi od onog ko je toliko slušao Toma Waitsa da mu ni četrdeset bootlega ne bi teško palo neće teško pasti; od onog koji je doživeo da životni san pretvori u javu, sve u žutom okviru; od vrednog đaka koji svoje štreberske ocene objavljuje sa velikim stilom i osmehom koji osvetljava prostore; od pritajenog umetnika čiji talenat za multimedijalnost će kad-tad izaći na površinu; od momka u duši, inače prvog autora Suštine pasijansa koji je saznao u čemu je razlika između gole belkinje i gole crnkinje.

 

Grba ima taj napadački instikt°,
ne propušta nijedan volej, pa makar to bio autogol!
Igor Rill

 

Momci u duši, inače sve autori Suštine pasijansa. Photo by Teodora Aleksić

Trebalo je primetiti i uhvatiti trenutak i uživati u njemu. Sve to je bilo moguće zahvaljujući perfektnom danu kakav je opevao Lou Reed i perfektnom društvu kakvo ne postoji u drugom kontekstu.

Nastavite sa čitanjem… “Ne propušta priliku”

Hrana u busu

Pazi, ne mora da ide u lov, bre!

ma, ne, brate, ne crnkinja, bre – crnacE, pazi, juče baš žvagu u busu samo tako. Tu sam negde staj’o kod prednjih vrata, jedva se držim. A čamuga neki sedi, nabio neke uške, trešti mu mjuza. E, al’ pazi, pravi čamuga, ono crn skroz, nema kod njega tehnika i slično. I sad fora na nekoj stanici tu kao uđu neki, neki izađu i sad tu ušla i neka riba, vidi se trudnjača, ono stomak do zuba. I čamuga ‘ladno skine uške i na srpskom doziva ovu ribu da sedne. E, al’ fora riba kucala onaj busplus i za to vreme neka baba uletela tu gde je čamavi ustao. I zabole babu. E, a fora je što je baba ružna, čovek čašu o čelo da joj ne razbije, bre. I tu sad čamuga vidi ono džabe ustao, ova trudnjača i dalje stoji, baba se udomila k’o Šotra na RTS-u i kaže na srpskom babi da je ustao da bi sela ova trudna riba, a ne matora lujka. E, a baba ga iskulira kao sine vrati se ti u to tvoje pleme, ovde u gradu se ustaje starima, a ne mladima. A fora čamuga joj kaže ono kao u mom plemenu se ustaje trudnjačama, a matore babe jedemo za večeru.

Najjači smo, najjači… al’ zamalo

Nole srušio Fejs… ti sunac krasni.

Nema medija koji nije preneo da je Nole jači i od Fejsbuka. Slušam jutros na radiju, spremajući se za posao, da su “čak morali da probude i Cukerberga” (izem vas u transkripciju, čovek se zove Zakerberg) da interveniše, tolika kriza je bila u sedištu najveće društvene mreže.

Sad mu nije ništa, ubio si ga ko zecaNavodno, juče je na Novakovu fan stranicu postavljena aplikacija koja omogućava posetiocima da se “slikaju” zajedno sa njim, ekvivalent onim vašarskim zabavama gde imate veliki oslikani karton s rupama za glave. Domaći mediji prenose da je aplikacija dosegla toliku popularnost da se preuzimala brzinom od 416 skidanja u sekundi, i kako serveri Facebooka nisu to mogli da izdrže.

Gospodo novinari, aplikacije koje postavljaju korisnici ne nalaze se na FB-u, već se vuku sa servera onoga ko ju je i postavio. Stoga naslov ove fascinantne vesti ne bi trebalo da glasi “Nole srušio Fejs”, već “Kreator Noletove aplikacije se nije dovoljno otvorio za pristojne servere”. Nije baš stvar kojom bi trebalo da se ponosimo, ha?

P.S. Dobro je da se ovo nije desilo pre par dana, ispalo bi na kraju da su probudili Obamu koji je potom rekao: “Dajte im, for God’s sake, već jednom tu kandidaturu inače nam Srbi dođoše glave”.

U laži su kratke štikle

Zašto institucije države dozvoljavaju javašluk na tržištu? Hoće li neko najzad sprečiti lažno oglašavanje? Pa nije valjda da treba da prodamo dupe Evropskoj uniji da bi to bilo uređeno?

Ne mogu da odolim, moram da prenesem jednu prepisku sa fejZbuka koju sam video silom prilika. Reč je o firmi koja prodaje nekakve cipele na koje se današnja omladina loži. Beli kvadrat je predstavnik prodavca na fejZbuku.

Loženje dečurlije

Deco, deco! Navlači vas banda lopovska. Neistinito reklamiranje treba da prijavite Udruženju za zaštitu potrošača i tržišnoj inspekciji. Na stranu laganje na koje je PR sirotica naterana za platu koja je mnogo manja od cene laganja (nema veze za nju, shvatiće vremenom, daće otkaz, doći će druga). Sad je poskupelo zbog rasta kursa dolara. Posle će da poskupi zbog rasta kursa jena, a nešto kasnije zbog rasta cene nafte, kukuruza, kafe i praziluka na svetskim berzama.

Dobro pomenuh kukuruz. Znam kako bih osmislio kaznu u vidu društveno korisnog rada za takve lažove i lopove.

Reporterska fotografija kao partizanština

Dakle, kvantitet će da odnese pobedu nad kvalitetom? To se nikad nije desilo, pa neće ni sad.

Upravo se uspostavlja negativni trend ophođenja prema reporterskoj fotografiji. To je poslednja preostala socijalna devalvacija.Vest nije nova, ali ja sam je saznao tek pre nekoliko dana: CNN otpušta pedeset fotografa zato što će “drugi rado uraditi isti posao besplatno”. Objašnjenje, u slobodnom prevodu, glasi ovako:

…Konzumerske i prozumerske tehnologije su sve jednostavnije i pristupačnije. Mali fotoaparati sada nude kvalitet za objavljivanje. Sve više tehnologije je u rukama sve više ljudi…

U pomenutom članku se tvrdi da je preispitivanje trajalo tri godine. Ma hajde, boktmazo, da nije pet?… Kakva je to analiza koja podrazumeva da će gerila-fotografija nadvladati profesionalnu? To se neće desiti; jedino je pitanje koliko je potražiocu foto-materijala uopšte stalo do relevantnog rezultata.

Nastavite sa čitanjem… “Reporterska fotografija kao partizanština”

Ćiju, ćiju! Tup!

Ne, ovo nije osvrt na seriju “Ptice umiru pevajući”. Ovo je osvrt na socijalni eksperiment koji je u toku i koji pokazuje bolje rezultate nego što sam se nadao.

Natera mene Steva na Ćijukalicu, a to je ispalo tako samo zato što je Steva jedan od onih koji umeju da urade ono što ispričaju, za razliku od onih koji predstavljaju njegov esnaf u raznim kvazimasonskom udruženjima. Šta ću, ajde-de, privolim se tako. Ajd’ da i tamo oglašavam šta se zbiva na blogu.

Za nedelju dana nakupim žestok broj od sedmoro onih koji me prate. Od toga, tu su i trojica za koje znam da već prate RSS feed Suštine pasijansa, tako da nema neke vajde, mislim ja tako. Neka ih je pedeset do Nove godine, pomislio sam, ali neće biti. A Steva, dripac, prati šta se dešava, pa me savetuje: ne može to tako, nije to monolog, to je dijalog, prati druge, ćijuči i tuđe sadržaje.

Kako izgleda prosečan ćijuk. Jedino što je domet tih net-ćijukanja dalji. I smrde.E, pa pazi da ne bih, jebote. Ja blogujem da bih pisao, a ne da bih vukao druge za rukav da čitaju. Oglasiću neku aktivnost, pa neka se pruži do kraja sveta. I šta onda? Šta ako dođe do hiljadu ljudi? Većina najviše reaguje samo na gluposti, na video klipove, na muziku ponekad i to je to. Manjina je ona koja čita, a tek deo te manjine ume da čita između redova. Ćijukalica neće pomoći. Istina, moje pisanje je takvo da ponekad zahteva neki maleni napor mišljenja; neki taj napor ni ne primete, a neki ne bi uspeli ni kada bi se napeli kao kad tvrdo seru. A takvima rezultat bude u istom rangu, pa ne znam zašto bih težio tome. Odavno znam da mi više znači pedeset onih koji misle svojom glavom od pet hiljada ovaca. Ovce baš i nije neki kunst prikupiti u tor. A još pedeset mislećih neću naći na Ćijukalici. Ili hoću, ali kako da se ja jedan razlikujem od svih drugih? Nikako. Dakle, bio sam uvaljen u prostor za trošenje više vremena. A meni treba prostor za trošenje manje vremena. Vreme je bilo da preispitam šta ću dalje.

Tada je Steva rekao ključnu rečenicu koja je dovela do zanimljivog  eksperimenta.

Nastavite sa čitanjem… “Ćiju, ćiju! Tup!”