Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Malo je ljudi na ovom svetu koji su mogli da se pohvale sviranjem na telefonskoj centrali… Dobro de, nije to bila telefonska centrala, ali nemojte mi kvariti štos.
I tako… Taman sam hteo da napišem tačno sledeće: “Znam da smo legendarnu pesmu “Lucky Man” već slušali, ali nema veze…” – kad sam, na sopstveno veliko iznenađenje, utvrdio da zapravo u ovoj rubrici nismo slušali tu pesmu. Kako je to moguće, nisam baš sasvim siguran, ali eto, dešava se. Međutim, ovo danas svakako ne kačim zbog pesme, nego zbog…
Lakše mi je da pokažem nego da objasnim. Ono što je bitno u današnjem snimku počinje posle pet minuta.
Sad razumete, nadam se.
Ne taj Džoni na kojeg ste pomislili.
Ovo je, po svemu sudeći, i poslednja pesma koju je MacKenzie snimio.
Upotreba elektronike u muzici decenijama unazad je žuljala mnoge muzičare. No, prva prava eksplozija je nastala tokom sedamdesetih, u vreme kada je napravljen tehnološki prodor koji je omogućio da se preskupe modularne instalacije sintisajzera/sekvencera i ostalih andramolja spakuju u kompaktne, tada još uvek analogne instrumente koji su bili mobilni i mogli su da se koriste na koncertima, a ne samo u studijima.
Njihova cena se drastično srozala na dole.
