Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Balade obično služe za opuštanje i uživanje. Retko koja od njih podstiče na razmišljanje.
Nebrojeno puta mi se desilo da mi i posle nekoliko slušanja pesme/albuma promakne poruka koju je autor poslao. Kada je reč o pesmi o kojoj ću danas nešto da napišem, neko vreme se u nju nisam ni udubljivao. Ona zatvara prvu stranu albuma Punch the Clock (1983) Elvisa Costella i muzički je prekrasna laganica koja odlično funkcionniše u kasne noćne sate…
Sve dok se ne zapitate: o čemu, zapravo, Costello peva?
Ne dozvolite da vas uljuljkaju mekoća melodije i moć njenog autora da manipuliše toplim emocijama. Tema ove pesme nije nimalo ugodna.
Vlasnik ovoga bloga i ja smo odavno poštovaoci i obožavatelji života i dela Elvisa Costella. U to ste mogli da se uverite u više navrata, pa je potpuno normalno da mu se vraćamo s vremena na vreme. Nezavisno od nas, Allmusic, koji želi da bude referenca, zaključio je da je Costello “The most evocative, innovative, and gifted songwriter since Bob Dylan, with songs that offer highly personal takes on love and politics.”
Valjda je sada sve jasno. 
Ako ne verujete nepoznatom imenu ovih devojčica, poverovaćete imenima producenata, jer to su ljudi za koje već znate da nemaju manir da greše.
Boogija i južnjačkog rocka sam se naslušao u mladosti. Allman Brothers Band sam otkrio još kao osnovac, a nadalje su se stvari odvijale po inerciji, jer sam pomno preslušavao svaki novi album kako je pristizao. U takvoj vrsti muzike nema velikih pomaka i iznenađenja, pa je opčinjenost ovom grupom i sviračkim umećem njenih članova, a i drugih sličnog usmerenja, u jednom trenutku u meni izazvala osećaj zasićenosti.
Stao sam na vreme, bolje je bilo da ostanemo u ljubavi…
Nastavite sa čitanjem… “Crna Beti je žilavija no što sam pretpostavljao”
Pojavu punka sam, praktično, propratio iz prvih redova. Još od sredine sedamdesetih primećivalo se da se nešto kuva iza zavese. Margaret Thatcher je, kao lider britanskih konzervativaca, držala zapaljive govore (u to vreme još nije bila premijerka) i videlo se iz aviona da je nešto trulo u Ujedinjenom Kraljevstvu. Socijalna kriza i velika nezaposlenost učinila je da mladi masovno izađu na ulice i protestuju.
Deo tog bunta prelio se i u muzičke novine.
Elvis Costello je čovek koji je uspeo da barem jednom zbuni svakog ko se upustio u istraživanje njegovog opusa. Što se mene tiče, nemam nikakav problem da priznam da me je zbunio desetinu puta, a nešto mi govori da će toga biti još. No, to je tako: nije lako suočavati se sa genijima koji su, usput, i skribomani. Na sreću, besprekorno je lako suočavati se sa tom muzikom.
I kao što rekoh…
Jedan od najboljih izdavačkih poteza koje je nekadašnji Jugoton povukao bio je izdavanje debitantskog albuma Elvisa Costella. Iako su novine Costellu pravile imidž novotalasnog momka, My Aim Is True (1977) je album koja je posveta engleskoj pub rock sceni i momentalno asocira na snimke Davea Edmundsa, Nick Lowea ili Brinsley Schwarz. Od početka do kraja to je prava rokerska vožnja koja pomenutima nije previše bliska po zvuku već po, u to vreme pomalo zaboravljenom duhu zapisanom u savršenim pesmama, i ciničnim Costellovim stihovima prepunih humora.
U tom trenutku nikome na pamet nije padalo šta će Costello vremenom postati.
Često se dešava da se kolaboracije i najvećih muzičara, uprkos dobroj volji i entuzijazmu svih umešanih u proces, završe katastrofalno. No, ima i izuzetaka, kada sve protekne tako glatko da je finalni proizvod prava milina slušati.
Čini mi se da je da je jedina tajna u tome da se autori međusobno “osete” na pravi način.
