Tag: eric clapton

Temelj

Nemoguće je preceniti značaj zaostavštine ovog čoveka. On je jedan od nekolicine koji su utemeljili gitaristički aspekt rock’n’rolla.

Oduvek je važilo u kraljevinama, bilo da je reč o istoriji ili mašti: kraljevi su ceremonijalne ličnosti, simboli moći centralne vladavine. Pravu moć su imali ljudi od poverenja, najčešće u senci, oni koji su vukli konce i rešavali stvari bez ikakve parade.

Nemoguće je izbeći paralelu u rock’n’rollu, a primera ima na svu volju. No, ako smo samo jednog nazvali kraljem rock’n’rolla, bilo bi pošteno da razmaknemo zavesu iza njega malo šire i raširimo snom reflektora: u ključnim trenucima po razvoj žanra, iza Elvisa je, sa gitarom u rukama, stajao Scotty Moore.

Te 1954. godine desila se epizoda istorije popularne muzike 20. veka koja je utemeljila ono što će se dešavati globalno nekoliko decenija potom.

Nastavite sa čitanjem… “Temelj”

Blues iz blata delte

Jedan lik je ispod ovog klipa na Cevki napisao komentar: “Ne zaboravite da dišete.” To upozorenje je bilo na mestu.

Za početak, nema tu šta veliko da se priča. Pustite ovaj video, pojačajte glasnoću zvuka, a ako osetite potrebu da đuskate, slobodno ustanite sa stolice i zanjišite kukovima.

A onda, kad budete drugi put gledali i slušali, pokušajte da se setite kad ste poslednji put bili svedok tolikog gitarističkog kapaciteta u jednom snimku.

Nastavite sa čitanjem… “Blues iz blata delte”

Direktno sa igle

Te subote sam najzad došao do ploče za kojom sam dugo čeznuo: u Muzičkom magazinu, prodavnici instrumenata i nosača zvuka nasred Terazija u Beogradu, kupio sam 461 Ocean Boulevard (1974), album Erica Claptona o kojem sam do tada slušao mnogo priče, ali nisam čuo i sam album. Kući sam se vraćao sutradan popodne, u nedelju, autobusom u 17:00 za Kikindu. U krilu mi je čučalo sedam-osam ploča koje sam kupio tokom kratkog boravka kod rođaka, nestrpljiv da upravo 461 Ocean Boulevard stavim na gramofon čim dođem kući.

Negde pred Kikindom, moj saputnik, neki mršavi lik dosta stariji od mene, čuo je o čemu se šuška u prednjim redovima autobusa i tiho mi rekao: “Jesi li čuo? Izgleda da je umro Tito!”.

Nastavite sa čitanjem… “Direktno sa igle”

Zvonzarice

Nedavno sam pomenuo dve stvari koje naizgled nemaju veze jedna s drugom. Prvo sam na jednom mestu pomenuo jednu audio kasetu koju sam jedne zime doneo iz posete rođacima u Zemunu, gde sam je napunio muzikom koju sam upecao na lokalnim FM stanicama koje nisam mogao da uhvatim kod kuće (Studio B, Radio 202). Beše na toj BASF kaseti snimljena prva pesma King Crimsona kojom sam se ikada obeznanio. A beše tamo i jedna pesma na kojoj sam nedvosmisleno prepoznao Erica Claptona, ali tu pesmu nisam mogao da uhvatim nigde, jer niko od mojih vršnjaka nije znao tu pesmu.

I tako, zaboravio sam na taj neimenovani prelepi pesmičuljak sve dok jednog dana, dvanaestak godina kasnije, poštar nije doneo paket iz Porthmadogga, gradića u severnom Velsu.

Najzad sam tu pesmu našao na ploči koju sam kupio narudžbom od Cobb Records (a, ružnog li sajta, mila majko).

Nastavite sa čitanjem… “Zvonzarice”

Dolaze Clapton i još jedan

Bila je zima 2010. Stiže mi mail od kolege s posla, u njemu kaže: “Jesi li čuo? Na leto dolaze Eric Clapton i još jedan u Beograd! Znam da Claptona voliš, pa da te pitam – hoćeš li ići na koncert?”. Moj odgovor je usledio odmah: “Sedi, jedan. Kao prvo, ne dolaze Clapton i još jedan, nego Steve Winwood i još jedan, ni taj nije loš. Kao drugo, mene se za takve koncerte ne pita hoću li ih pohoditi, nego kad sam kupio karte i koja mesta sam već odabrao.” Nije se čovek naljutio, dabome, pogotovo nakon što sam mu dao par naznaka na proveru, što je uključivalo i špil linkova na Cevki gde je mogao da čuje šta treba, pa i da se počeše gde ga nije svrbelo.

Zajednički muzički rad Erica Claptona i Stevea Winwooda je nevelik, ali izuzetno važan. Međutim, postoji nešto još važnije, a posledica je tog susreta.

To je uticaj Stevea Winwooda na muzičko i, naročito, autorsko odrastanje Erica Claptona. Taj uticaj je bio ključni u karijeri velikog gitariste i mogao je da se čuje sve dok nije prevagnuo uticaj J.J. Calea i onog stila koji smo kasnije nazvali Tulsa sound.

Nastavite sa čitanjem… “Dolaze Clapton i još jedan”

Odbegli voz

Ideja o vozu koji je van kontrole prilično je popularna u rock mitologiji, toliko da postoji nekoliko poznatih pesama koje se zovu “Runaway Train“, da i ne pominjem legendarni film Andreja Končalovskog. Mentalna figura o snažnoj mašini koju niko ne kontroliše izaziva slike o neumitnoj katastrofi čije trenutno odlaganje samo doprinosi užasu, a nikako ne sugeriše nekakvu šansu za spasenje.

O čemu li je mislio Elton John kada je 1992. pozvao Erica Claptona da mu se pridruži u interpretaciji ove moćne pesme?

Pomalo šašava situacija, jer simbolično predstavlja prelomne momente u karijerama obojice protagonista ovog izvođenja.

Nastavite sa čitanjem… “Odbegli voz”

Niko te ne poznaje kad si s#eban

Pre i posle je u redu.

Proveo sam danas 45 sekundi napolju i utvrdio da je odstojanje od Zemlje do Sunca prepolovljeno. Ono malo mozga što mi je preteklo sad je skuvano i više nisam sposoban za ozbiljne akcije. Stoga mi se ne mili da proveravam niz listu od preko 1800 numera koje smo slušali u ovoj rubrici, pa ću računati da je i vama žega pomutila pamet i podmetnuti vam tvrdnju da je ovo najstariji snimak u toj kolekciji.

Najstariji, a o čemu – o samoći sjebanih ljudi. Onih koji su imali velike pare, pa kad su ih sćerdali po metodi easy-come-easy-go, utvrdili da sva ona bratija nije volela njih, već njihove pare.

Nastavite sa čitanjem… “Niko te ne poznaje kad si s#eban”

Ptičica

Napomena: ovaj tekst sam napisao i postavio na blog u subotu popodne, nekoliko sati pre nego što je do mene stigla vest da je Gregg Allman otišao na Neko Bolje Mesto. Sinhronicitet u koji verujemo na Suštini pasijansa ovog puta se grdno našalio sa svima nama. Sa mnom pogotovo. Odlučio sam da ne diram tekst. Pesma je dobar omaž Velikom Majstoru.

Slava ti, Gregori. Voleću tvoju muziku dok me bude.

– * –

Nisam baš sasvim siguran koliko puta do sada sam ponovio da pesmu “Little Wing” velikog Jimija Hendrixa smatram najlepšom baladom u istoriji rock muzike; znam samo da je to bilo mnogo puta i da ću, izvesno, to ponavljati dok sam živ. Da, naravno da je to stvar ličnog ukusa, ali spreman sam da idem i dotle da ustvrdim kako je ovo nešto više.

Nekakva analogija veli da ako je to najlepša balada, onda su obrade te pesme najlepše obrade neke balade. U to već ne mogu da se zakunem, ali nije ni bitno: ovo radi odlično.

I šta reći? Ovaj snimak mi je toliko drag da opraštam čak i slabašan kvalitet zvuka.

Nastavite sa čitanjem… “Ptičica”