Funkcioniše li digitalno sećanje?

Počelo je kao provera funkcionalnosti fototeke u nameri ilustrovanja nekih zanimljivih crtica zabeleženih fotoaparatom. Preraslo je u zanimljiv eksperiment čiji cilj je bio da odgovori: vredi li sve to što čuvamo u svojim skladištima digitalnih beležaka?

Za danas sam pripremio mali prolog kao objašnjenje onoga što sledi.

[KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]

Jednom prilikom, sad već poodavno, u nekom društvu se uz čašu vina povela priča o nečemu što je jedan sagovornik imenovao kao “digitalno sećanje”. Sad, mislio je čovek na sve što nam pobuđuje doživljaje i utiske iz neke proizvoljno naznačene prošlosti: dokumenti na disku računara i u arhivama, e-pošta, digitalne fotografije, istorija objava na društvenim mrežama… U jednom času, izrazio je sumnju da “digitalno sećanje” ima funkcionalnu vrednost kakvu imaju, recimo, pisani dnevnici, papirni foto-albumi, razne stvarčice pokupljene ili dobijene ko zna gde i kako. Datoteke na diskovima, CD-ovima i DVD-ovima, u poslednje vreme i u oblaku, reče on, vrlo brzo dospevaju u stanje svojevrsnog digitalnog taloga, sadržaja koje vlasnik ne eksploatiše nakon vremena neposredne upotrebe, vremenom prestaje da pretražuje i napokon se izgubi svaka veza između sadržaja i osobe kojoj bi taj sadržaj trebalo da predstavlja nekakav artefakt sećanja.

Ali, da li je baš tako? Može li se ta teza generalizovati?

Nastavite sa čitanjem… “Funkcioniše li digitalno sećanje?”

Kereća posla, aktovi i evolucija narodnih poslovica: mali prilog za hroniku licemerja

A usput ćemo i da ispitamo granice vaše tolerancije na hipokriziju.

Bez obzira na razne parole koje pokušavaju da održe duh slobode negde u mislima, kad već sloboda ne postoji u stvarnosti, pravila ne postoje zato da bi se kršila. Pravila postoje zato da bi civilizacija mogla da funkcioniše. Iako mnogi poistovećuju pravila sa ograničenjima, ne zaboravimo to da se sloboda jedne osobe pruža tačno do slobode druge osobe i ni makac dalje: to je jedna od retkih razumljivih karakteristika koje opisuju civilizaciju ili barem ono što bi civilizacija dominantno trebalo da bude kao preduslov za nešto više.

Problem nastaje kada se skup pravila oblikuje tako da u njemu vladaju nelogičnosti, bilo da su potekle iz prostog nehata izazvanog ograničenjem uma ili sa namerom (očiglednom ili pak skrivenom) da se životni prostor iskrivi u nečiju korist. Ustrojstvo stvari tada postaje sumnjivo, jer se neka benigna glupost zabranjuje dok se neka realno štetna stvar održava, pa čak i stimuliše po veliku cenu: na šteti je većina. Negiranje činjenica koje dovode do takvih pojava predstavlja veoma čest oblik političkog licemerja.

Jedna od premisa na kojima je rock’n’roll nastao jeste bunt protiv rigidnosti i licemerja društva. A jedan od ljudi koji je svoj vek na sceni proveo sagorevajući u borbi protiv licemerja je Iggy Pop. Pa, da čujemo i, da prostite, vidimo šta on ima da kaže o tome.

Ovog puta, video prilog je “ispod crte”.

Nastavite sa čitanjem… “Kereća posla, aktovi i evolucija narodnih poslovica: mali prilog za hroniku licemerja”

Ajde da se fejZbučimo, da nam oči sjaje…

“Šefe, zašto si se ućutao? Reci i ti nešto!”, rekoše mi.
Odgovor je izrečen i neki su ga čuli, ali sam ga se i ja uplašio, pa sam odlučio da ga ne prenosim ovde. Najzad, valja da pazim u slučaju da vaša deca ponekad pogledaju u pravcu ekrana…

Dragi naši,

Evo, došao je i taj dan, konačno, da se rastanemo od zdrave pam…. (uh, pobrkao sam papire, jebote…. aha!) …je i taj dan… kad s…mo najzad učinili taj ključni korak u praz… taj korak u bolje sutra, koje i vama želimo a kako ste vi jeste li svi zdravo je li strina najzad zdek…. (uh, opet! pa rekao sam ti da staviš u fasciklu!)… …lje sutra, koje nam daje nove mnogu…. mogućnosti da vam budemo bliže i vi nama budete bliže, je li tako, da. K-hm…. Eeee…

fejZbuk

Ovako nećemo stići daleko. Hajde da pokušamo ispočetka.

– * –

Dakle, dragi naši, eno nas i na fejZbuku. Ali ne više gerilski, kao do sada, već zvanično, čak smo i aplikaciju angažovali.

Nastavite sa čitanjem… “Ajde da se fejZbučimo, da nam oči sjaje…”